ISPOVEST GARDISTE “Bio sam pripadnik čuvene Gardijske brigade VP. 4795. Evo kakvo iskustvo imam u Titovoj gardi.”

Imao sam čast da budem pripadnik Gardijske brigade (čuvene VP. 4795). Bilo je to u njeno zvezdano doba, dok je Tito bio živ i u punoj formi.

Foto: ilustracija

Ne pišem ovo kao nostalgičar ili titoista, već samo da oslikam atmosferu i stanje kakvo je tada, sredinom sedamdesetih godina bilo. Gardijska brigada oduvek je bila elitna jedinica, formacijski je bila praktično samostalna, a svakako zasebna vojna celina (vojnici to kažu detaširana iz odredjenog sastava ili mesta). Ona je pripadala Kancelariji predsednika SFRJ i vrhovnog komandanta (u narodu poznatoj kao ”maršalat”) koja se nalazila u bulevaru Oktobarske revolucije 72, neposredno pre ulaza u Beli dvor (bombardovana je 1999). Sastav se popunjavao specijalno obučenim vojnicima iz Prve armijske oblasti (VES : pešadija poljska-garda), a obuka se obavljala u VP 6734 u Valjevu. Sama jedinica bila je specifične, trojne formacije, za razliku od ostalih jedinica JNA koje su bile četvorne formacije. Nastala je od Pratećeg bataljona VŠ i vremenom se razvila u kompleksnu specijalizovanu jedinicu sa raznim zadacima – od obezbedljenja (redovan, osnovni i najobimniji zadatak), davanja počasti i učestvovanja u protokolarnim dužnostima , pratnje, itd. Sve se to razvijalo onako kako je rasla Titova uloga, jačala zemlja i sa njom armija. Kada sam ja došao u Gardijsku brigadu ona je već bila ”država u državi”, a istina i mit o njoj svakako su se preplitali. U narodu i medju profesionalnim vojnicima reč gardista ili starešina u gardi bila je lozinka za mnogo toga. Tada su je sačinjavali:” A bataljon ”(automatičarski bataljon, elita elite jer je on direktno nastaljao tradicije Pratećeg bataljona, obezbedjivao Užičku 15-prvi sektor, Kardeljevu kuću-drugi sektor i Treći sektor dole u Drajzerovoj); pešadijski bataljon koji je davao počasti, čuvao Beli dvor, Dobanovce, Karadjordjevo i Plavi voz u Rakovici. U osnovnom sastavu, u istoj zgradi gde smo bili i mi, automatičari, bio je i ” O bataljon”, specijalna formacija profesionalaca, odnosno starešina koji su činili najuže Titovo obezbedjenje, odnosno njegovu pratnju (to su oni što su vozili BMW motore, mercedese, bili živi zid, itd). Postojao je, naravno, van trojne formacije i prateći bataljon (komanda stana, orkestar za protokol, VTO, VTS, vojnički klub, ambulanta, kantina, šoferi, kuriri, nešto oklopnjaka, osoblje Doma garde, itd). Napominjem da je Gardijska brigada rasporedjena i smeštena u velikom, čak i za pojmove komotne JNA, kompleksu Dedinja, odnosno Topčiderskog brda. Mogli ste da udjete u nju iz Gardijske ulice kod železničke stanice Topčider i da izadjete na drugoj strani, u ulici Jovana Marinovića (kapija 4) kod Železničke bolnice. Konfor koji smo mi imali teško da je imala blo koja druga jedinica (sobe za šest do osam ljudi, specijalna hrana, razne pogodnosti koje su inače sledile iz tako prostrane kasarne i uloge jedinice). Odevanje je bila posebna priča i bilo nas je onih koji su više proveli za vreme vojnog roka u počasnom odelu nego u SMB. I sama SMB uniforma sadržala je letnju i zimsku šapku za vojnike, značku i veliku zvezdu sa srpom i čekićem, po čemu smo se razlikovali od ostalog sastava JNA. Uvežbanost i komandanti Gardijske brigade bili su već legendarni (Paško Imamović, Novica Marković, Djorić, Filipović) tako da je njena pojava na Surčinu, Batajnici, Topčideru izazivala ushićenje. Eto, ovo je samo delić priče o Gardi, a ovakvu priču može da ispriča svaki gardista iz bilo koje armije sveta, posebno onih iz Varšavaskog ugovora (o ruskim gardistima da i ne govorim). Siguran sam da je i ona sada svedena na senku nekadašnje jedinice i da je degradirana koliko se to god moglo. Najpre ludačkim angažovanjem i komprovitovanjem na Vukovaru, gde je korišćena u propagandno-psihološke svrhe u operacijama za koje se nikada nije posebno pripremala niti bila predvidjena (setite se koliko je njenih oficira sada u Hagu). Zatim neumerenim, samohvalisavim korišćenjem od strane jednog vlastelina i despota, pa do današnjih dana kada je već svejedno koga čuva i za koje svrhe se koristi. Rekao bih da je sa smrću veličine kakva je bio Tito (govorim u objektivnim merama, ne – ponavljam – kao titoista. jer mi koji smo ga obezbedjivali znali smo o kakvom je faraonu reč) praktično i nestala Gardijska brigada. Sada je ona ,ponavljam, samo senka nekadašnje proslavljene jedinice – kao i sve drugo u ovoj nesrećnoj zemlji.

PS: Pozdrav gardistima svih klasa.
Gardijski automatičar (KO) januarske klase 1973. godine