Karaula “St. Dojran”: “Okršaj” mladog vojnika s komandirom Salevićem!
“Evo jedan detalj koji se s granice urezao duboko u sjećanje, vezan je za događaj na karauli, tačnije “okršaj” između mene (ZKK) i mog komandira SV Milana Salevića, izuzetnog starješine, ljudine u svakom pogledu. Salević je porijeklom iz Podujeva, rođen 1953, oženjen lokalnom Makedonkom, otac tek rođenog djeteta te davne 1981. Neposredno po mom dolasku na karaulu, nehotice se ranio čisteći pištolj u kancelariji. Gotovo cijeli moj graničarski staž proveo sam na karauli kao ZKK, bez aktivnog starješine, naravno uz njegove svakodnevne telefonske savjete i povremene dolaske, kako najavljene, tako i nenajavljene. Vrhunski starješina, jedan od boljih ljudi koje sam upoznao uopšte – jednom riječju LEGENDA.
Foto: ilustracija
Čim je ušao u karaulu, vidio sam da nešto nije u redu i da ćemo imati grdne probleme. Zaobišao je uobičajenu jutarnju kafu i doručak koje nam je kuvar Maksimović Dragan (Šabac) servirao u njegovoj kancelariji. Bio je ljut kao ris, samo me pogledao i rekao: “Mlađi Vodniče, postroj vojsku ispred karaule.” “Druže SV vod karaule ‘St Dojran’, spreman za vaš raport. Na karauli prisutno 19 vojnika, odsutno 13-8 na rejonu, 2 na straži, jedan na redovnom odsustvu, dvojica u Strumici…” – deklamujem ja i kontam šta dalje…
“MIRNO,” komanduje Salević, “ne mrdaj, da se niko nije mrdnuo.” Ljut kao ris, počinje da psuje kao kočijaš, potpuno neuobičajeno za njega. Obratio se meni – “Kakva ti je ovo vojska, neošišana, pola ih je neobrijano. Da li je ovo JNA ili Legija Stranaca?” “JNA, druže Stariji Vodniče,” odgovorih mu. “Volis li ti JNA?” – “Volim, druže SV.” – “Volis li Legiju Stranaca?” – “Ne znam niti jednog legionara, druže SV.” “Voliš li ove (pokaza rukom prema Grčkoj)?” – “Ja ćutim.” – “Volis li NATO?” – “Ne volim, druže SV.” Još jedno barem 5 minuta, nabrajao je sve giljotinere svijeta, pitao me da li ih volim. “Volis li Regana?” “Nisam ga upoznao, druže SV.” – “Nisam te pitao da li si ga upoznao, nego da li ga voliš?” – “Ne volim ga, druže SV, kao što ne volim ni Vas.” Komandova voljno za mnom u kancelariju, reče mi prilično tiho. “Šta to ono rečeš, ne voliš ni mene?” “Ne, druže SV, ovaj put niste ispali muško. Mora da vas je žena posteno s#bala, pa ste došli ovdje mene maltretirati pred čitavom vojskom – rušite mi autoritet. Kako će me vojska slušati kada se vi vratite nazad kod svoje dragane (‘veslam ja’).” On me pogleda – “Pa koga ti onda voliš?” – “Volim Džonija Stulića, dobru rock muziku, volim dobre ženske, volim svoju djevojku (koja me ostavila par godina kasnije), volim dobro pojesti i popiti.” “Bog te mazo, pa ti si isti kao i ja, sve voliš što i ja. Spremi se, idemo u ‘Dojranku’.” Lumpovali smo skoro cijelu noć – te noći smo postali prijatelji za ceo život.”