Priča o proti Golijanu. Tokom rata, 1992. god. je u Bosni spasao dvojicu hodža, pa ga proglasili izdajnikom i proterali.

Noć pre nego su me pozvali, sanjao sam san u kome se nalazim u džamijskom holu i neko u taj hol baca bombu. Dočekujem bombu rukom i bacam je nazad i ona eksplodira napolju. Sutradan su me zvale efendije da im pomognem – priča prota Milorad Golijan.

Prota Milorad Golijan koji je proteran iz mesta Vlasenice u BiH, spasao je dva imama za vreme rata, i tvrdi da više nikada neće biti krvavog rata između Srba i Bošnjaka.

– Odgovorno vam tvrdim ovim slepim očima – priča Golijan za Blic, koji je odrastao u mestu Žeravice u opštini Han Pijesan u Bosni i Hercegovini, pa dodaje:

– Voleo sam knjigu. Nije mi bilo teško da idem peške i po 12 kilometara u školu. Uvek sam bio na strani mita. Vaspitan sam na epskoj poeziji. Voleo sam Marka Miljanova koji je govorio da je junaštvo da čovek brani sebe od drugoga, a čojstvo da brani druge od sebe. U trenutku kada je izbio rat želeo sam u svemu tome što je bilo ružno da pokažem da čojstvo nije propalo do kraja, da kažem ljudima da štite svoje komšije.

On je 1992. godine kao pravoslavni sveštenik bio na službi u Vlasenici. Kaže da je sve počelo loše da se dešava onda kada je vojska JNA otišla iz mesta, i SDS, kao vodeća stranka, preuzela vlast.

Prota Milorad se svega toga sklanjao jer je bio naučen da se tuđa vera ne vređa, pa ga je vređalo i puštanje srpskih nacionalističkih pesama na ulicama, pa se sklanjao u kuću ili crkvu, a napisao je i 14 knjiga.

Kako kaže, jedne noći je primio poziv od dva imama.
– Noć pre nego da me pozovu sanjao sam san u kome se nalazim u džamijskom holu i neko u taj hol baca bombu. Dočekujem bombu rukom i bacam je nazad i ona eksplodira napolju. Sutradan su me zvale efencije da im pomognem. Rekli su mi da su skriveni u podrumima džamije. Umirio sam ih, reko im da se okupaju, obuku i da izađu napolje. U mantiji sam otišao po njih i odveo ih u opštinu misleći da, kao srpski sveštenik, imam autoritet u toj srpskoj vladi – kaže prota Milorad.

Međutim, tada je nastala prava drama.
– Rigidno su nas dočekali. Sećam se da me je predsednik opštine pitao: “Što ti štitiš ove efendije”? Ubrzo sam izašao napolje, naišla su policijska kola i odvela ih u stanicu. Upalio sam “jugo”, ušao kod načelnika i rekao: “Šta uradite s ovim ljudima, uradite i sa mnom” – kaže on, pa nastavlja:

– Oni su bili u mojoj duši, na mom obrazu, a moja glava nije važnija od mog obraza. Jedan je pušten da se vrati u svoje selo, drugog sam odvezao za Kladanj. Kada sam se vratio doživaljavao sam svakodnevno šikaniranje. Ljudi su okretali glavu od mene na ulici, javno me osuđivali, pljuvali, nazivali izdajnikom. Šira porodica me je osuđivala, a i dan danas padne poneka osuda, ali ne kajem se iz razloga što biti čovek i sačuvati obraz je važnije nego sačuvati život.

Kako Golijan priča, u zapisima Rodoljuba Čolakovića iz Oslobodilačkog rata, može se pročitati šta se dešavalo u Vlasenici u toku Drugog svetskog rata.

– Nemačke jedinice su kao okupatori držale red, a po njihovom povlačenju ustaše počeše da preuzimaju. Najviđenije Srbe, trgovce, seljake, među njima mog kolegu sveštenika Dušana Bobara prikovali su kroz čelo ekserom za bukvu. To je bilo ’41. ili ’42. godine. Ako se tada nijedan efendija nije setio ili nije smeo, ne osuđujem tada, da zaštiti svoga kolegu protu Bobara, nakon 50 godina ja sam zaštitio dvojicu efendija. Mene zato ne osuđuje moj bog Hristos, a to ako sam sudbinu polomio i historiju zaustavio, to mi može biti samo na ponos. Ovaj put sada pričam i neka me pljuju. Ništa novo, jer uprkos svim bitangama sveta, rata tamo više neće biti.

Prota Golijan je premešeten iz Vlasenice u selo Noćaj, pokraj Sremske Mitrovice je došao ’92. godine.

– Kad je u pitanju vera, ja ne mogu reći za sebe da imam veru i da verujem. Imam život koji je metafizički, pod uticajem Dostojevskog, Berđajeva, Karla Gustava Junga, Adlera, Platona, Heraklita. Vladika mi je pokazivao anonimna pisma mojih kolega koji su imali pritužbe jer nisam imao nikakve cene i tarife. Kao kap po kap to je tuklo po mojoj duši dok zbog visokog šećera i očnog pritiska nisam oslepeo pre pet godina. Moj crkvenjak jednom prilikom je rekao: “Oslepeo je da vas više ne gleda kakvi ste”.

Otkako je došao u selo Noćaj, obnovio je malu crkvu uz pomoć meštana, i u njoj je radio sve do penzionisanja kao pravoslavni sveštenik, Srpske pravoslavne crkve. Ima dve ćerke, sina sveštenika i pet unučića, od kojih dvoje nikada neće videti.

VIDEO:

(Telegraf.rs)