PRIČA IZ JNA, 1988. “Moj najbolji drug iz JNA je bio Idriz Dervišaj. Naše prijateljstvo je bilo čudno i mojim Srbima i njegovim Albancima.”

Moje uspomene iz JNA, istinite priče. Sada ću da vam ispričam o jednom mom prijatelju, kosovskom Albancu. Bio je rodom iz jednog sela kod Dečana, Ižnic se zove to selo. Ni u snu nisam mogao da pomislim da će Albanac da mi bude najbolji prijatelj.

Foto: ilustracija

Zato što sam imao neke predrasude o tim ljudima. Godinu dana pre nego što ću da odem u vojsku desila se tragedija u Paraćinu, gradu u mom komšiluku, 15 kilometara od Jagodine, kada je neki vojnik, Azren Keljmendi se zvao, pobio neke vojnike na spavanju. I ja sam imao ovakav stav, družiću se sa svima tamo ali sa tim, Albancima, neću. Oni su zajebani. Sa njima ću lepo ali ću biti na distanci. Život je nepredvidiv, ispade da meni Albanac postane najbolji prijatelj za vreme mog služenja vojnog roka u kasarni Slava Klavora u Mariboru. Imao sam dva zemljaka u kasarni koji su došli isto marta, 1988. godine. Istoga dana kada i ja, jedan se zvao Stefanović Toplica bio je iz obližnjeg sela Laniište kod Jagodine, a drugi je bio iz sela Ribare kod Jagodine. Baš sam se obradovao kada sam video da će da bude neko iz mog mesta da služi vojni rok samnom u istoj kasarni. Ja sam bio u komandnoj bateriji, vezista pri artiljeriji u haubičkoj bateriji 155mm. A ovaj Toplica Stefanović je bio veberovac, a ovaj Toplica, iz Ribara, haubičar. Nismo bili u istoj bateriji pa je tako i naše druženje bilo povremeno u pauzama obuke kada smo imali slobodnog vremena. Pa verovatno zbog toga nije došlo do nekog velikog prijateljstva medju nama, iako smo bili iz istog grada, zemljaci što se kaže. A Dervišaj Idriz je bio u mojoj bateriji isto, vezista kao ja, spavali smo u istoj spavaoni, krevet do kreveta. Zajedno smo u prvim vojničkim danima išli na obuku i iz dana u dan, naše prijateljstvo bivalo je sve jače. On kada je došao u vojsku nije znao skoro ništa srpsko hrvatski jezik, zbog čega su mu se svi smejali. Ja sam na to drugačije gledao, gledao sam njemu i još jednom Albancu Zejnulahi Ademu da pomognem što više, kroz druženje samnom. To je moj prijatelj Dervišaj Idriz znao da ceni i više je voleo da se druži sa mnom nego sa njegovim drugovima Albancima. To naše druženje je bilo korisno za njega on i njegov prijatelj Zejnulahi Adem su za mesec dana, uz moju pomoć, savladali jezik. To je saznao i moj poručnik Jelić Zoran, kako sam ja pomogao mojim drugovima Albancima da nauče jezik, te mi rekao je da je to lepo od mene, da će zbog toga da mi da nagradno odsustvo. Nije ispunio obećanje, o njemu ću da pišem nekom drugom prilikom, kada budem pisao o starešinama.

Nije bilo lako družiti se sa drugovima druge nacionalnosti ni u ono vreme kada sam ja služio vojsku. Prebacivali su meni zbog toga moji, Srbi i Dervišaju, njegovi Albanci, ali mi nismo hteli da slušamo te loše ljude. Naše prijateljstvo se održalo do kraja našeg vojnog roka. Kolko je Dervišaj Idriz bio dobar drug, navešću cu vam jedan primer. Posle obuke, većina od nas je bila dobila neka radna mesta u kasarni, neki su postali desetari, moj drug Dervišaj Idriz dobije radno mesto u kuhinji, da pere sudove i čisti kuhinju. A moj zemljak Toplica iz Ribara kod Jagodine postade šef kuhinje. Ja se setih, pošto mi je zemljak šef kuhinje da ga pitam da li mogu da dodjem uveče u kupatilo, da nebi čekao red sa vojskom da se okupam. Moj jagodinac Toplica me na moje veliko izneenadjenje odbio, sa obrazloženjem da može da dozna neko od oficira da ga zbog toga kazni. Ja to uveče sve ispričam mom drugu Dervišaju, on sav besan počeo da psuje Toplicu, pola na srpskom, pola na albanskom i tada mi je rekao “možeš da dodješ uvek da se kupaš kad ja završavam smenu, tada ću ja da ribam kuhinju. Ti ponesi šampon, ja ću da ti otvorim, pa se ti druže kupaj kolko hoćeš i kad hoćeš a Toplica je bezorbazan, ćivša nona. Taj događaj me je uverio da je Dervišaj Idriz bio moj najbolji drug u JNA.

Drug Miroslav Stefanović