web analytics
Članci

DUGO ĆE DA PAMTI OVO Sveštenik došao da sveti vodicu i greškom zakuca na vrata muslimanske porodice. Otac Vasilije ispričao kako je dočekan!

Otac Vasilije, sveštenik koji je odnedavno u novoj parohiji u Nemačkoj, podelio je sa nama jednu kratku, lepu priču koja mu se desila dok je svetio vodicu.

Sveštenik je, kako je rekao, pogrešio vrata, došao je kod porodice Filipović, misleći da je pravoslavna porodica, ali ovi Filipovići su muslimani.

UĐITE, POPE

Sveštenik je, nakon što se izvinio što je pogrešio vrata, pozvan u goste, da sedne i da se odmori. Kako je naveo, domaćica doma je skuvala kafu i iznela raznog voća. Svakako lep gest, vredan da pročitate.

Njegov tekst prenosimo u celosti:

“Dobar dan i pomaže Bog Vama koji vodite ovu divnu priču.
Ja sam o. Vasilije i želim Vam napisati iskustvo koje sam nedavno imao.
Kako je počeo vaskršnji post, mi, sveštena lica, s Božjim blagoslovom idemo od kuće do kuće da svetimo vodicu pravoslavnom narodu radi osvećenja doma, zdravlja porodice i napretka.
Nedavno sam dobio drugu parohiju, u Nemačkoj i kako mi je sve novo, drugi narod, drugo mesto, treba mi vremena da sve povežem a nisam ni mlad kao nekad da mogu brzo da sve popamtim.
Ulazim nekidan u zgradu i vidim na vratima prezime Filipović, misleći da su pravoslavci. Kucam, kad otvara mi jedan mladi čovek. Predstavim se da sam novi sveštenik i da sam došao da svetim vodicu a on se prijatno nasmeja i reče da su muslimanska porodica.
Izvinio sam se za moju nespretnost, pozdravivši ga, ali mladi čovek reče da uđem da se odmorim i da se upoznamo, nema veze što nisu pravoslavci jer odnedavno živimo u istom mestu.
Rekao sam da ne bih da im smetam ali mladi gospodin je insistirao, pogotovu kada izađe i supruga da vidi ko je, pa uz njega potvrdi da uđem makar da popijem kafu.
Verujući da ih zaista ne ometam i poštujući njihovu dobru volju, ušao sam u njihov dom.
I zaista, mlada gospođa je skuvala kafu i servirala nam, iznela je i urme, bilo je raznog voća.
Naš razgovor je tekao u veoma prijatnoj atmosferi kao da se znamo godinama.
U suštini smo vodili razgovor o tome odakle smo, kad je ko došao u Nemačku i tako. Oni su Bosanci, ja sam došao iz Srbije.
Posebno me je obradovalo to što su mi rekli da nema veze što sam ja pravoslavni sveštenik a oni muslimani jer u njihovu kuću su dobrodošla sva verska lica, kako hodže, tako i sveštenici na šta sam im bio jako zahvalan.
To što sada ovde imam parohiju ne mora da znači da ne treba da se družim i sa muslimanima jer sve su to ljudi sa naših prostora i našeg govornog područja.
Popio sam kafu u ovom časnom domu, zasladio se voćem i krenuo dalje.
Ispratili su me srdačno a na kraju smo jedni drugima poželeli srećne nastupajuće vaskršnje i bajramske praznike.
Božijom voljom nadam se da ću ih ponovo sresti i da možda konkretizujemo naše prijateljstvo jer takvim ljudima vredi biti prijatelj ali najpre čovek.”