Zašto su jedinstvene OS SFRJ bile podeljene na JNA i TO? Koliko je to uticalo na raspad države?

Zašto JNA nije odbranila SFRJ? Kakva (kolika) je njena odgovornost za raspad SFRJ? Da li je JNA mogla da odbrani SFRJ od agresije separatista iznutra?


Odgovor na pomenuta i sličnih pitanja treba najpre tražiti u normativno-teorijskoj sferi odbrane SFRJ, koja je legitimno onemogućavala jedinstveno angažovanje oružanih snaga SFRJ na zaštiti „nezavisnosti, suvereniteta ,, teritorijalne celovitosti i ustavom utvrđenog društvenog uređenja SFRJ”.
Naime, iako je normativa sadržala stav da „oružane snage (OS) čine jedinstvenu celinu i sastoje se od JNA i Teritorijalne odbrane (TO) ”različite nadležnosti u pogledu komandovanja dotičnim komponentama OS, predstavljale su ozbiljno (nepremostivo) ograničenje za jedinstveno angažovanje radi izvršenje osnovnog ustavnog zadatka.
U vezi s navedenim, pomenimo da Ustavom iz 1974. godine su umesto jedinstvenih OS SFRJ, stvorene dve vojske – JNA i TO, čije jedinstveno angažovanje je bilo moguće samo ukoliko je evidentno optimalno političko jedinstvo federalne i republičkih političkih elita, koje je u drastičnom smislu kolapsiralo 1989/1990. godine. Radilo se o o komplikovanom (nefunkcionalnom) sistemu rukovođenja i komandovanja OS SFRJ, koji je svoju nemoć uverljivo potvrđivano.
Predsedništvo SFRJ je po Ustavu predstavljalo „najviši organ rukovođenja i komandovanja OS SFRJ u ratu i miru.” Predsednik Predsedništva SFRJ je, u ime Predsedništva SFRJ ostvarivao vrhovno komandovanje – nalaganje zadataka OS na bazi donesenih odluka Predsedništva. Međutim, dok su navedenu liniju komandovanja u odnosu na JNA karakterisali principi jednostrešinstvo i subordinacija (Predsednik SFRJ – Savezni sekretarijat za narodnu odbranu – Načelnik Generalštaba JNA – komandatni vojnih oblasti-…), takvi principi nisu važili u odnosu na TO. Naime, prema Zakonu o
ONO, član 11. rukovođenje i komandovanje TO bilo je u nadležnosti republičkih i pokrajinskih rukovodstava: ”Rukovođenje u teritorijalnoj odbrani ostvaruju komandanti teritorijalne odbrane i starešine jedinica i ustanova teritorijalne odbrane, u skladu sa zakonom. Rukovođenje teritorijalnom odbranom ostvaruju i komiteti za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu u skladu sa članom 109. ovog zakona. ”Takva normativna rešenja obezbeđivala su mogućnost da su se republički i pokrajinski štabovi TO (najviši vojni organ komandovanja) nalazili u stanju dvojne potčinjenosti Predsedništva SFRJ i Predsedništva republike pokrajine), a kada se uzmu u obzir i Komiteti za ONO i DSZ, bila je evidentna trojna potčinjenost TO. Radilo se o tome da se ostvarivanje društvenog cilja (odbrana SFRJ) predviđalo na jedinstven način organizovanja, pripremanja i učešća Federacije i svih drugih državnih i društvenih subjekata. Takav model odbrane države se zvao ONO i DSZ, a činili su ga subjekti, snage odbrane i snage društvene samozaštite.
Organi rukovođenja ONO i DSZ na nivou Federacije bili su: Skupština SFRJ, Predsedništvo SFRJ, Savezno izvršno veće, Savezni sekretarijat za narodnu odbranu. Na nivou Federacije nije postojala institucija Komitet za ONO i DSZ, međutim na nivou republika takav organ rukovođenja je postojao i predstavljao „garanciju” da će Centralni Komitet SK republike realizovati potreban uticaj u odbranu i zaštiti vitalnih državnih vrednosti. Komiteti su u sistemu rukovođenja imali ulogu koordinacionih i operativnopolitičkih tela. U njihov sastav (na predlog SK) ulazili su predstavnici SK i drugih društveno-političkih organizacija, društveno-političkih zajednica, organizacija udruženog rada, mesnih zajednica i JNA. Organizacijska veza između navedenih subjekata se ostvarivala posredstvom predsednika CK SK republike koji je ujedno, po funkciji bio predsednik Komiteta za ONO i DSZ republike. Članovi Komiteta za ONO i DSZ po funkciji bili su predsednik predsedništva, predsednik narodne skupštine, sekretari za narodnu odbranu i unutrašnjih poslova i drugi, čime je obezbeđivano prenošenje svih odluka, zaključaka i stavova Komiteta linijom rukovođenja, a u TO linijom komandovanja do neposrednih izvršilaca.
Navedena lukavo smišljena zakonska diverzija (1974) odnosno konfuzija je omogućavala republičko-pokrajinskim rukovodstvima da budu jedini autoritativni organ komandovanja TO. Sve to se drastično ispoljavalo 1990/91. godine u razbijanju SFRJ, a tome je posebno pogodovala činjenica
što je personalni sastav Predsedništva SFRJ imao različite stavove o „preuređenju” SFRJ, odnosno sastojao se od tri kategorije članova sa stanovišta njihovog odnosa prema Jugoslaviji. To je rezultovalo tome da je JNA praktično postala vojska bez svoje države, a TO vojska nastajućih država tadašnjih republika). Kada se uzme u obzir i delatnost četvrte kategorije ljudi u Predsedništvu SFRJ, s jedne strane, i nesposobnost, naivnost, nesnalažljivost i posebno neodlučnost Saveznog sekretara za narodnu odbranu, načelnika Generalštaba JNA i drugih generala JNA, sa druge strane, postaje potpuno jasno zašto JNA nije izvršila svoju ustavnu ulogu, niti je uspešno štitila svoje pripadnike, sastave, sredstva i objekte od oružanih napada separatističkih oružanih formacija.

Tekst:

M. Mijalkovski / V. Radović, Istine i zablude o Jugoslovenskoj narodnoj armiji…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *