Željko Hubač: “Moja priča je zanimljiva. Rodila me Bošnjakinja, napravio Hrvat a odgojili me Srpkinja i Čeh.” (FOTO)
Rođen je u Tuzli, 1967. godine, a odrastao u Zenici i Leskovcu. Kao inženjer elektrotehnike i apsolvent beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta, upisao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1996. na odseku Dramaturgija.
Njegovi dramski komadi su do sada 51 put premijerno izvedeni u profesionalnim pozorištima u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Leskovac, Šabac, Užice, Kruševac, Zrenjanin, Kikinda, Kosovskoa Mitrovica, Zaječar, Vranje, Lazarevac), u Bugarskoj (Plovdiv, Vidin i Krdžali), Hrvatskoj (Zagreb), Bosni i Hercegovini (Zenica, Sarajevo), Japanu (Tokio) Ruskoj Federaciji (Novorosijsk) i reprizirani više od 1000 puta.
Bio je urednik izdanja Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i pozorišnog časopisa „Teatron“, osnivač i Glavni urednik Izdavačke delatnosti Narodnog pozorišta u Beogradu i dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Od 2014. do 2018. bio je vršilac dužnosti direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Trenutno radi kao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Kompletnu biografiju možete pročitati ovde.
Mene je rodila Muslimanka (Bošnjakinja), napravio Hrvat. Odgajali su me i jedini pravi roditelji bili Čeh i Srpkinja. Govorim srpskohrvatskim jezikom, živim u Srbiji – kaže, za “Novosti”, na početku ove izuzetne životne ispovesti, Željko Hubač. – Priču o identitetu nikada ne vezujem za veru i naciju već za ljude koji nas određuju. U mojoj prvobitnoj krštenici pisalo je ime žene koja me je rodila, a na mestu oca velika prazna crta. I datum rođenja 19. jul 1967. godine.
Svet je ugledao u tuzlanskoj bolnici, ali, kako kaže, pošto je bio dete “kaurina” (nemuslimana), mlada žena koja ga je rodila nije smela da se s bebom vrati kući, u Zenicu. Ostala je da radi kao konobarica u tuzlanskom pozorištu. Željko je naknadno saznao da ju je mladić ostavio i ubrzo potom poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Upravo u to vreme moja mama Žiža, koja dugo nije mogla da ima dece, bila je u šestom mesecu trudnoće. Kao glumica, (inače prvakinja Zeničkog pozorišta) igrala je i dalje. Nažalost, slučaj je hteo da na probi Jovana Bate Putnika,velikog jugoslovenskog reditelja, padne s proscenijuma. Ostala je bez bebe i mogućnosti da ikada više zatrudni…Pošto je Zenica mala sredina, konobarica je u Tuzli čula za ovaj slučaj i ostavila me je jedne nedelje, rano ujutru, na pragu roditeljskog stana. Imao sam četiri meseca. Po priči mojih roditelja, ta nedelja bila je i jedini dan kada sam bio sasvim miran. Sutradan, mama Žiža i tata Vili odlučili su da me usvoje i odveli me u bolnicu da provere zdravstveno stanje.
Kod mališana je otkriven juvinilni šećer i prepisan mu je insulin. Ali to nije pokolebalo Hubače. Majka je ušla u bitku za dečakovo zdravlje, nije mu davala insulin, već ga je podvrgla strogoj dijeti. Kada je malo porastao i mogao da jede samo ražani hleb kojeg nije bilo u Zenici, tata je zbog hleba svakog drugog dana putovao u Sarajevo. Sve je bilo podređeno njihovom nasledniku.
– Ali, zbog žene koja me je rodila, roditelji su rešili da se odsele iz Zenice u mojoj šestoj godini. Naime, njena porodica je zbog stida u toj maloj sredini poželela da me vrati. Moji su odlučili da se presele u Leskovac, jer je tata, novinar po zanimanju, dobio ponudu da u tom gradu otvori radio-stanicu, kao što je to prethodno već učinio u Puli i Zenici. U Leskovcu su živeli i njegovi roditelji, inače predratni vlasnici fabrike tekstila koja se zvala “Gustav Hubač i sinovi”. U šestoj godini sam i na prilično ružan način saznao da sam usvojen… Majka me je poslala u prodavnicu da kupim vinsko sirće, koje sam ja zvao svinjsko sirće. Bila je gužva, prodavačica nervozna, a ja dosadan. Sto puta sam ponovio:” Teto, teto, dajte mi svinjsko sirće!” U jednom trenutku se osvrnula i rekla: “Beži mali, tebe je majka našla na đubrištu.”
Željko je uplakan došao kući i sve ispričao majci. Sačekala je oca, a onda su mu saopštili da je usvojen. I dalje je neutešno plakao, dok ga majka nije upitala: “Znaš li još nekog takvog u vrtiću, zgradi, gradu?” Odmahnuo je glavom. Rekla je: “Vidiš, ti si poseban.”
– Sledećih godinu dana, ceo prvi razred, nisam se odvajao od majke. Išao sam s njom na sve pozorišne turneje jer sam se bojao da me ne bace na đubre… Dugo nisam hteo ni da zaspim bez njene ruke na obrazu. Mnogo godina kasnije, kada je zbog kancera pala u komu, stavio sam njenu ruku na obraz. Počela je da plače, i tog popodneva umrla. Imala je 85 godina. Otac je preminuo tri godine potom, od iste bolesti.
U pozorište je mali Hubač ušao kad je, kako kaže, imao visinu TA peći od dva i po kilovata. Odmah se vezao za velikog kućnog prijatelja Batu Putnika. Igrao je Pepiku u Nušićevom “Dr”, a Bata mu je “poveravao” i uloge đaka, pa je čak i ubacivao dečje likove u predstave – samo da bi Željko što češće bio uz majku:
– Često sam i spavao u garderobi, odrastao sam u pozorištu. Ipak, ono nije bilo moj prvi izbor. Posle vojske upisao sam Elektronski fakultet u Nišu. Kao jedan od najboljih studenata došao sam do treće godine, a onda prešao u Beograd s namerom da studiram dramaturgiju. Nisu me primili odmah, pa sam te godine diplomirao na višoj ET školi i upisao fiziku. I u tim nesrećnim finansijskim vremenima imao sam njihovu potpunu podršku. Apsolvirao sam na fizici, a dramaturgiju upisao iz trećeg puta, sa komadom za koji ću deset godina kasnije dobiti “Ćurana” na Danima komedije i diplomu “Večernjih novosti”.