TUŽNA PRIČA Bio sam komandir čete 1980. god. Priđem osamljenom i tužnom mornaru, Osmaniju, vidim mu suze u očima. On mi reče…
Bilo je to 1980-te godine, bio sam još uvek komandir 3.čete u 3.bataljonu. Uveliko je tekla osnovna obuka nove partije /klase/ mornara kada sam jedan dan primetio zamišljenog i osamljenog mornara.
Sedeo je na klupi i bio otsutan za sve oko sebe. Priđoh mu i sedoh. Tek tada me je primetio. Vidim suze u očima. Pitam ga ,,Šta je bilo,,? a on meni odgovori da mu je …umrlo dete. Gledam ga i neverujem pa i on je još dete a priča o svom detetu. I poče priču drug Osmani… / znam mu i prezime ali nije red da ga pominjem jer je priča dosta teška / kako se rano oženio jer je kod njih na selu to običaj, otac mu je izabrao ženu koju nije ni vidio dok mu nije došla u kuću, i kako je sa njom vrlo brzo dobio troje dece. On 18 godina a već troje dece! Od to troje dece jedno je umrlo, ali obavest da mu je dete umrlo nije poslao ni otac ni supruga nego ujak! U pismu koje je stiglo kada je sahrana već bila završena ujak je pomenuo i to da sumnja da je njegova supruga udavila to dete i da je ona prešla u krevet kod njegovog oca čim je on otišao u vojsku a da su mu majku isterali nedugo posle toga njih dvoje zajedno iz kuće. Bože dragi kada sam ovo čuo ostao sam zatečen i frapiran svim time. Pita mene Osmani da li bih ga mogao pustiti kući a ja poznavajući mentalitet tih krajeva odakle je rekoh mu da sačeka do jutra kada je i ovako već sve završeno. Vratio sam se u kancelariju i pozvao njegovog komandira odelenja koji mi reče da je Osmani odličan vojnik i da sve radi što mu se naredi bez pogovora i greške.Naredih desetaru da ga malo pripazi i odoh kući. Međutim, ova priča mi nije nikako dala mira tako da sam proveo besanu noć. U neko doba ustade i moja supruga i pita me šta mi je a kada sam joj sve ovo ispričao sede pored mene i samnom zajedno dočeka jutro.Popismo kafu i ona me upita šta sam odlučio, hoću li Osmanija pustiti kući, a ja joj rekoh da po svemu to ga pripada ali da se pribojavam da ne napravi neku glupost i pobije i ženu i oca kada bude već tamo! Krenuo sam u kasarnu a još uvek nisam doneo odluku šta ću uraditi. Posle zbora pozovem Osmanija i njegovog komandira na razgovor i otvoreno mu sve kažem. Po njegovoj reakciji video sam da sam pogodio u sred srede i da je upravo to bilo u pitanju.
Tada nije bilo mobilnih telefona, ali smo preko našeg centra veze uspeli doći do nekih njegovih rođaka koji su živeli i radili u Beogradu pa smo se sa njima dogovorili da uzmu na brigu njegovu majku i preostalo dvoje dece i staraju se o njima dok je on na odsluženju vojnog roka. Sredio sam sve papire da je jedini hranilac porodice tako da je dobio 6 meseci skraćenje vojnog roka. Nisam pustio Osmanija kući a ubrzo je otišao i u prekomandu. Došla je druga klasa mornara, drugi problemi, i ja sam pomalo zaboravio Osmanija i ovu tešku priču njegovog života, ali posle neke dve godine od tog događaja dobih ja pismo od Osmanija koji mi se javio iz Beograda. Pisao mi je da se sredio i zaposlio kod rođaka, da mu majka i deca žive sa njim a da su se njegov otac i njegova bivša žena rasturili i da su otišli svako na svoju stranu. Bio je i na grobu svoga deteta pa mi je zahvaljivao što ga tada nisam pustio kući jer je tada bio čvrsto rešio da ubije i oca i ženu!
Kao što vidite nisu svi dolazili u armiju na odluženje vojnog roka sa pesmom na usnama. Bilo je među tim ljudima i onih koji su imali velike , ogromne, lične i porodične probleme sa kojima su se neki znali a neki i nisu znali nositi i boriti.
Napisao: Drug Vlado Solak