Mornarička pešadija! Iskustvo iz Trebinja. “Obuka se razlikovala od većine pešadijskih jedinica JNA”.

Bio sam vojnik decembarske klase 1986. god. (Mešovita minobackačka baterija, bataljona mornaričko-desantne pešadije – Trebinje). Obuka u toj jedinici se, u to vreme, zaista razlikovala od obuke u većini pešadijskih jedinica tadašnje JNA, kako po intenzitetu fizičkih napora kojima smo bivali izloženi, tako i po specifičnom psihološkom “drilu” kojem smo bili podvrgnuti.

U jedinici je bilo vojnika veoma raznolike psihofizičke spreme i konstitucije pri dolasku na odsluženje vojnog roka a obukom, koja je bila jednaka za sve, nastojalo se, ne da se stvore superiorni pojedinci kakvi danas postoje u jedinicama specijalne namene, već da cela jedinica dejstvuje monolitno i da zadatak izvršava bespogovorno. Svi smo kolektivno pohvaljivani ili kažnjavani (za loš postupak pojedinca ispaštala bi cela jedinica). Neprekidno angažovanje nekim zadatkom, ma kako besmislen bio, imalo je za cilj da vojniku ne da ni trenutka slobodnog vremena u kojem bi razmišljao o kući, roditeljima devojci…, i kada bi pokušao, uveče, kada se u 22 časa ugasi svetlo u spavaoni, obično bi istog trenutka zaspao od umora. To nije bila vojska plaćenih profesionalaca već običnih momaka, među kojima je zaista bilo nas koji smo imali nekakav problem sa “zakonom”. Obično su to bile nekakve “uslovne” kazne zbog nekih sitnih prekršaja ili ponašanja koje je bilo na rubu delikvencije. O vojnicima se veoma vodilo računa, sa nastojanjem da se izbegnu ozbiljnija povrteđivanja i oboljevanja i da se živi i zdravi vrate svojim kućama. Svaki nacionalistički ispad se posebno tretirao i sankcionisao kao nešto najstrašnije što se može desiti u jedinici.
Ja sam u vreme dolaska u jedinicu bio diplomirani lekar i , mada je u istoj kasarni u Trebinju bio i centar za sanitetsku obuku, nisam raspoređen tamo, već u brigadu mornaričke pešadije. U to vreme sam imao 26 godina i bio sam nosilac crnog pojasa drugog stepena u karateu. Fizički sam bio izuzetno spreman i taj deo obuke mi nije predstavljao nikakav problem, jer sam u tom domenu “odskakao” od proseka u koji je trebalo da se uklopim. Međutim , na psihološkom planu sam u početku imao prolaznu krizu, jer sam imao utisak da mi se mozak lagano i sistematski “ispira” i da ću, ako budem želeo da se bavim poslom za koji sam se školovao, po odsluženju vojnog roka, morati ponovo na fakultet.
Deo obuke u Trebinju u trajanju od šest meseci je bio klasičan, pešadijski ali, ponavljam, znatno teži nego u većini drugih pešadijskih jedinica u to vreme, dok je specijalistička obuka (dakle čitav vojni rok od 11 meseci je bio obuka!) koja se nastavljala u Šibeniku, po priči vojnika i starešina koje sam kasnije sretao, bila je još daleko napornija i u neku ruku “surovija”.
Ja sam po završetku obuke od šest mesci u Trebinju, sticajem za mene tada srećnih okolnosti, upućen da, u ostatku vojnog roka,radim posao lekara u tadašnjoj Garnizonoj ambulanti Kumbor u Boko-Kotorskom zalivu, i prvih mesec dana nisam mogao da se opustim u tom novom okruženju, koje nimalo nije ličilo na vojsku u kojoj sam do tada bio, tako da sam ostalima, u početku delovao u najmanju ruku “čudno”. Posebno sam morao izgledati neobično prvog dana, kada su me utegnutog i preplanulog u sivomaslinastoj uniformi sa plavom beretkom i amblemom mornaričke pešadije na rukavu, sa transpornom vrećom u ruci, izbacili iz vojnog kamiona pred ambulantom.
Obuka koju sam prošao u Trebinju mi je kasnije dobro poslužila, jer sam po povratku iz JNA stupio u aktivnu (sada profesionalnu) vojnu službu u činu poručnika sanitetske službe i, gde god sam kasnije službovao, lako sam se uklapao u vojni kolektiv, za razliku od ostalih lekara koji su, na svom odsluženju vojnog roka, prolazili daleko lakšu vojničku obuku.

R. Spasić