MEMOARI PILOTA JNA: Kabina tanderdžeta se otvorila u toku leta! Evo šta se na kraju desilo.

BEOGRAD – Priča iz kabine “tanderdžeta”!

Prvu službu dobih u 82. abr lociranoj u Brežicama ali sa jednom izviđačkom, 352. eskadrilom baziranom na aerodromu Pleso kod Zagreba. Komanada brigade zaključi da je zima nepovoljan period za našu preobuku na avione F-86D, kojima je bila naoružana ta eskadrila i da bi nama devetorici određenih u tu eskadrilu još letačkog iskustva na F-84G dobro došlo. Zato nas ostaviše da letimo u sastavu 237. i 238. lba u Brežicama do kraja 1966. godine. Ovako zbori u svojim letačkih memoarima pilot JNA Suad Hamzić, koji otkriva najzanimljivije priče sa neba SFRJ, za blog Tangosix.rs.

Komandantova ptica

Meni je bilo lepo svugde gde sam mogao leteti a hendikep slovenačkog sela Brežice nisam teško preživljavao zbog blizine Zagreba i činjenice da će to potrajati samo tri meseca. I leteo sam starog dobrog Tandžu još tri meseca uglavnom nad Slovenijom, ređe nad zapadom Hrvatske ili iznad Jadrana. Niko od nas nije voleo da se nađe na dnu plana letenja u letačkim izlazima jer je to značilo da ako otpadne neki avion zbog neispravnosti pre poletanja taj otpada, gubi let. Ali nisam mogao birati mesto u planu letenja. 30. avgust 1966. godine.

Tako se desi da ja, u planu letenja, budem na kraju izlaza. Jedan avion otpade zbog neispravnosti. Pilot koji ga je trebao leteti pređe na sledeći i ja izvisih. Otpadoh. Poleteše svi. Stajanka obe eskadrile ostade skoro prazna. Na zemlji ostadoše samo dva aviona, taj neispravni i jedan sveže obojen, uglancan na početku same stajanke, tik uz toranj kontrole letenja:

– A kakav je ono avion, je li ispravan? – upitah neupućen.

Pazi da ne poletiš

Neki se nasmijaše.

– Pazi da ne poletiš na tom avionu. – neko zajedljivo dobaci a neko mi odgovori da je to avion Komandanta avio-brigade pukovnika Samardžića, za mene tada čiče pedesetih godina, ali dobroćudnog izgleda, kulturnog ophođenja sa ljudima.

– A što ne bih? – uzvratih onom zajedljivom i videvši pukovnika Samardžića kako razgovara sa dvojicom oficira ispred AKL zaputih se prema njemu. Zadnja dva, tri koraka učinih nešto otresitije da batom letačkih čizama o beton skrenem pukovnikovu pažnju na sebe. Pukovnik me pogleda:

– Druže pukovniče, potporučnik Hamzić. Dozvolite da Vam se obratim! – izgovorih otresito pozdravljajući vojnički.

– Izvolite druže potporučniče. – odgovori pukovnik otpozdravljajući.

– Avion mi je otpao. Nemam na čemu da letim. Da li bih mogao dobiti Vaš avion za ovaj let?. –

Stari pukovnik me blagog izraza lica odmeri, nasmeši se i reče:

– Hajde uzmi ga poletarac. Ali čuvaj mi ga! –

– Hoću druže pukovniče i hvala Vam! – odstupih.

Kao da su se svi čudili kako to dobih dozvolu da letim komandantov avion? Valjda što se nisu setili ili usudili da ga pitaju za takvu dozvolu. Mehaničar mi spremno asistira pri pregledu aviona, vezivanju, radnjama u kabini. Sa blagom ironijom u glasu prokomentarisa kako i jeste vreme da mu avion neki junac malo “razmrda” u vazduhu i isprati me.

Mikroprekidač

Poleteh u zonu iznad aerodroma. Počeh rad striktno po planu sačekavši da ispraznim tip tankove pa da krenem svoj omiljeni letački program u visokoj pilotažnoj zoni. Još dok sam avion vodio po putanji oštrih zaokreta u nekoliko navrata osetih u ušima promenu pritiska u kabini, videh da je kazaljka natpritiska kabine nestabila, da natpritisak varira.

Ništa. Upisaću to u knjižicu kada sletim, neka to tehničari otklone.

Prevrnuh avion preko krila, obruših u dosta strmom uglu prema izabranom orjentiru na aerodromu, izvukoh ga i prevedoh u strmo penjanje radi borbenog zaokreta. Na visini od oko 4.000 metara u uglu penjanja energično komandovah nagib.

Tog momenta dogodi se tresak poput eksplozije! Na trenutak sve pobeli oko mene a onda čuh još jedan udar! Snažan fijuk vazduha trenutno razveja kondenzat nastao eksplozivnom dekompresijom u trenutku otvaranja kabine, poče da me tuče po licu, čupa mi kacigu sa glave na sreću čvrsto prikačenu kiseoničkom maskom i sigurnosnim remenom ispod brade.

Instiktivno se sagoh unapred i na dole, sklonih glavu dublje iza fiksnog vetrobrana kabine, navukoh zeleno zašitino staklo kacige i po aviohorizontu počeh vraćati avion u horizontalni let. Istovremeno pokušah javiti AKL sta se događa, jer tako je propisano.

Vičem u masku, u mikrofon u njoj, ali ne čujem ni samoga sebe. Samo snažan urlik spoljnjeg vaduha, buku turbine pod gasom.

Ma kakvo javljanje, jeb’o javljanje, pomislih i konstatujući da mi poklopac kabine nije potpuno otpao, kako sam mislio u prvom momentu, već da se ona potpuno otvorila kliznuvši niz vođice unazad, odlučih da je pokušam zatvoriti normalnim, redovnim putem.

Pritisnuh opružni prekidač upravljanja poklopcem kabine u pravcu “zatvoreno”. Iznenadi me kada kabina poslušno poče da kliže unapred i dve, tri sekunde kasnije videh kako “liježe” na svoje mesto, spuštivši se za onaj santimetar, dva, u zabravljeni položaj.

Odjednom milina. Tišina. Osetih promenu pritiska u ušima a videh i otklon kazaljke natrpritiska kao znak da je kabina ponovo hermetizovana.

Javih AKL šta se desilo, kako sam postupio.

– A ti si se znači pokušavao javiti malopre. Čuo sam samo jaku buku. – odgovori mi kontrolor, inače jedan od komandira avio-odelenja, i savetova da ne radim više oštre manevre, da potrošim gorivo i dođem na sletanje.

Lepo. A i da mi je naredio da nastavim rad po vertikali zahvalio bih mu i ponudio njemu da to uradi umesto mene. U ovom avionu – nekom drugom prilikom!

Posle sletanja mehaničar mi zahvali na “probnom letu” i jednostavno naregulisa mikroprekidač koji je malo prerano isključivao elektro motor pokretanja i zabravljivanja krova kabine.

Stari pukovnik čuvši šta se desilo nekoliko dana kasnije mi također zahvali, reče mi da je i on primetio da mu je u nekoliko poslednjih letova “pucalo” u ušima ali da je uvek zaboravljao da to kaže mehaničaru.

Još mi dodade da mu se i drugi puta slobodno obratim ako ostanem bez aviona za letenje.

Nisam više imao potrebe za tim. Stare “Tandže” su ipak retko otkazivale pre poletanja a ni ja nisam tako često bio poslednji u planu letenja.