“Mario, hvala ti što si nam pomogao i ispao čovek!” Mario iz Poreča pomogao Srpkinjama, kojima se pokvario auto na moru, u Hrvatskoj. (FOTO)

Kvarovi na autu su činjenica, koju skoro svaki vozač u jednom trenutku doživi. Da su ljudi uvek spremni da pomognu, pa baš i ne. Naročito ne ako su tablice druge države.

Ovo je priča o Srpkinjama, kojim se pokvario auto u Poreču a Mario, koji se zadesio tu, pomogao im je i ponašao se krajnje ljudski i prijateljski. One su odlučile javno da se zahvale, ujedno i da doprinesu razbijanju predrasuda o srpsko-hrvatskim odnosima.

“Jednostavnost i iskrenost je ono što mnogima fali. Izabrao je život kako mu kaže srce odabralo, a ne onako , kako su ga mnogi savetovali.
Mladost mu je prošla kao i svakom njegovom vršnjaku, braneći integritet jedne države, ali o tome ne želi da priča. Prošlost se ne može izmeniti, ali zato kaže, prolazeći kroz tuge, razočarenja, razna podmetanja, nekako se skrpio i krenuo neki život, ispočetka.
Ne želi luksuz, za njega je to sada jednostavnost, neka tišina, bez gradske galame, samo more koje udara o već obrađeno kamenje, za njega je to kafa u debeloj hladovini, koja zna da traje, miris tek pečenog hleba i izrezanog povrća, neke mirođije i đakonije njegovog kulinarenja, da vam ne otkrivam, ipak, nije sve da se napiše, već ode i proveri.
OAK Bar- Porto Busola (fb.stranica dostupna)

Da vam ne dužim priču svojim urnebesnim kvarom auta, koji mi se desio u Poreču, već ipak, spremnošću ljudi, koji vas dobro i ne poznaju, a ipak su tu da vam pomognu.
I nisam pitana ni ko sam, sta sam, odakle, već mi je ukazana gostoprimljivost i ljudska pomoć, kao da je obaveza.
Kažu da se veličina jedne armije meri spremnošću poslednjeg u stroju. Narod koji u svojim redovima ima ovakve junake, koje odlikuju humanost i empatija, može da računa na svoj opstanak. MARIO, čovek koji je bez ikakvog interesa pomogao nama, meni i mojoj prijateljici, zaslužuje pohvalu i ove redove. Da svaki grad ima bar po jednog svog Maria, svima bi nam budućnost bila svetlija. Zato, da vas pitam, da li je teško biti čovek, da li je toliko teško voleti, poštovati druge ljude, voleti prijatelje, poznanike, rodbinu, biti iskren, da li umemo, možemo, hoćemo uživati u tome da nekoga usrećimo, pomognemo, da vidimo taj nečiji osmeh na licu? Da li je teško darivati nekome neki minut, pomoći onima kojima je teže nego nama, biti tu za one koji to ne traže od nas, pokloniti svoje vreme nekome kome to znači više nego bilo šta u materijalnom smislu? Da li se danas sve , baš sve mora meriti novcem, time- ko si, šta si, odakle si?
Na kraju, ne zaboravite, svi smo mi ljudi, ali čovek treba biti!
Zato, Mario, hvala još jednom i neka bi ti ovaj moj tekst bar osmeh na lice izvukao, a naravno uz tvoj slogan” I zato ti more fala” ,
a ja dodajem- veliko hvala na ljudskosti!”

Danijela Dany