Kad sam došao u JNA, izjasnio sam se kao Eskim i rekao poručniku da su moja prava ugrožena a evo šta je on uradio…
Kada sam otišao u JNA u septembru 1990. godine, svoju nacionalnu pripadnost sam iskazao kao Eskim i odmah sam poručniku rekao da su moja manjinska prava ugrožena jer nemam direktan kontakt sa svojom matičnom Vladom iz Nuuk-a, glavnog grada Grenlanda.
Poručnik, naravno, nikada nije čuo za Grenland (najveće ostrvo na planeti na kome žive Eskimi), pa me je odmah poslao na dodatno “usavršavanje”, na psihijatriju. Nisu uspeli da me preobrate u toku čitavog mog vojnog roka u nijednu nacionalnu pripadnost (čak ni u Jugoslovena, obzirom da sam rođen u Jugoslaviji, ali ne po svom izboru, već samo po geografskim mapama). U to vreme je počeo da divlja nacionalizam i Jugosloveni su već 1991. godine bili nacionalna manjina u ukupnom procenatu popisa stanovništva, iako je tada, 1991. godine, u Jugoslaviji bilo mnogo mešovitih brakova. Ako je dijete iz mešovitog braka, valjda je i ono Jugosloven, zar ne? Šta može da bude drugo? Pošto je tada još uvek važeći Ustav SFRJ jamčio pravo svakog punoletnog građanina da se izjasni kako se oseća, ja sam se osećao kao Eskim, jer mi je u vreme izjašnjavanja bilo dosta hladno u kasarni. To moje nacionalno opredeljenje su prihvatili tada i još oko 15-tak vojnika u kasarni, koja je tada brojala 550 vojnika, i niko nam ništa nije mogao, niti je bilo ko od vojske i oficira znao šta smo po pitanju rođenja – dakle, prema naslednom redu. Posle raspada SFRJ nikada nisam izašao na nijedno glasanje jer je sve to već unapred bilo predodređeno ko će gde da vlada u svom vilajetu, pa mi je bilo dosadno da glasam, pogotovo kasnije da pišem da sam po nacionalnosti Eskim. Iako me je rat zatekao u JNA, ja nisam želeo da ratujem jer nisam želeo da učestvujem u bratoubilačkom ratu i to pored raznoraznih ucena i pretnji za vreme i posle odsluženja vojnog roka. Kada mi je 1993. prekipelo, rekao sam jednom majoru koji je insistirao da me mobiliše za rat (iako sam tada u najveće bio redovan student), samo sam mu objasnio da ako mi još jednom u njegovom smrdljivom životu pomene mobilizaciju da ću da bacim A – bombu na kasarnu u kojoj on služi pošto sam je spravio u svom podrumu.
Lik je izbečio oči na mene i poslao na psihijatriju gde sam isto to ponovio. Zbog svih tih debilizama ja danas imam 11 (slovima: JEDANAEST) stalnih dijagnoza jer sve što sam imao u YU do 1990. godine sada više nemam. Mnogi koji me poznaju ceo moj život čude se kako sam uopšte živ šta sam sve do sada doživeo i proživeo. Sve te ” demokrate ” od ’91. naovamo treba poslati (tačnije – ponovo otvoriti) spa centar zvani ”Goli otok” plus što taj spa treba, po meni, proširiti na obližnji Pag, Iž, Brač, Mljet i druga susedna ostrva jer sam Goli nema dovoljno kapaciteta za sve te ” dušebrižnike ” za ” svoj ”narod”.
Zoran Urošević