ISPOVIJEST BEOGRAĐANINA O BOSANCIMA: “Znate li vi za kakve su ljude važili Bosanci? Vrijedan, dobar i uljudan narod. Pa oni su gradili Beograd…”

Nedavno smo dobili ispovijest jednog gospodina iz Beograda koji je zamolio da objavimo ali da mu iznesemo samo inicijale.

Izvjesni M. P. nam piše sljedeće:

“Poštovani. Ja sam M. P. iz Beograda. Moram da kažem nešto što je danas ne tako popularno. Na početku bih naglasio koliko sam razočaran svom ovom politikom i haosom koji je zadesio kako moju Srbiju, tako i ostale države bivše unije. Jedan sam od onih koji žele da kažu istinu a ne laž. Jedan sam od onih koji neće da prešute ono što mnogi rade.

Ja konkretno želim da iznesem neke što manje, što više poznate činjenice.

Srbi, a posebno Beograđani, zašto mrzite Bosance kada su oni ponajviše gradili Beograd?

Zašto mrzite Bosance kada smo se mi Beograđani najviše smejali vicevima Bosanaca?

Zašto mrzite Bosance kada su oni bili ti koji su bili pa možda i najvredniji u Jugoslaviji kada je posao bio u pitanju?

Zašto mrzite Bosance kada su nas upravo oni hiljadu puta raširenih ruku dočekali u Bosni?

Zašto mrzite Bosance kada nam oni nikada ništa nažao učinili nisu?

Garantujem, a i većina moje starije generacije bi možda se složila da su Bosanci toliko voleli Beograd i nas, da bi oni bili ti koji bi u SFRJ uvek prvi nama Beograđanima pritrčali u pomoć da nam je nešto trebalo, pa čak i da nas je neko napao u ratu (pre devedesetih), ponavljam, garantujem da bi Bosanci bili ti koji bi prvi potrčali da zajedno s nama brane Beograd od potencijalnih agresora.

Meni je strašna pomisao da smo mi sada s Bosnom na neki način neprijatelji. Mislim, nek bude ko hoće neprijatelj s njima, sa mnom ne, jer ja znam kakvi su to ljudi i u meni će uvek imati prijatelja.

Mladi to ne znaju, ali znam ja, koji sam živeo u onom vremenu, znam kakvi su Bosanci bili ljudi. Znam ja da su oni i danas takvi, samo opravdano povređeni, razočarani i šta sve ne.

Stariji Beograđani to vrlo dobro znaju, samo se ćuti, a ja, ja sam razočaran u sve ljude, pa možda i u krajnju ruku i sam na sebe.“