ISPOVEST SRPKINJE: “Upoznala sam Bosanca koji živi u Zagrebu, s kojim sam se dopisivala. Kad sam ga videla, t je bio najlepši dan u mom životu! Moram podeliti s vama…”

Ne mogu da verujem da je prošlo skoro pola godina. Pola godine od kada sam ga prvi put videla. Tada nisam ni slutila da će mi sada ovoliko značiti.
Sedela sam u autobusu za Beograd, misli mi dolutaše na period kada sam bila na turneji u Portugalu, dane kada sam ga upoznala.

Tada, kada sam ga upoznala, nisam ni pomislila da će se neko toga secati od nas dvoje, samo da ćemo jedno drugo pamtiti kao osobe koje smo upoznali na turneji, ništa vise od toga. Kako su dani odmicali sve češće smo se sretali i razgovarali. Zapravo ispostavilo se da imamo dosta tema za razgovor, nisam do sada upoznala nekoga na turneji sa kim bih bas toliko pričala. Turneja se završila, dvadeset dana je prošlo brzinom svetlosti, nisam verovala da je već kraj i da se rastajemo, možda i zauvek.

Podržite naš rad tako što ćete na instagramu kliknuti na link ispod i zapratiti nas, mnogo bi nam značilo i HVALA VAM OD SRCA:

https://www.instagram.com/official.bih.srb.hr.cg/

Nisam očekivala da ćemo se čuti vise, a tek da ćemo se nekada opet videti. Nekoliko dana nakon turneje počeli smo da se dopisujemo, to je trajalo vrlo kratko, ali posle nekog vremena naše dopisivanje se nastavilo i traje još uvek. Ubrzo mi je postao drag, ali opet nismo znali previše jedno o drugom. Još uvek sam mislila da je nemoguće da to dopisivanje potraje, jer ipak živimo u dve različite države, velika daljina nas deli, nisam smatrala da on
može meni pričati sve, a ni ja njemu.
Jedno veče legla sam ranije, samo da bih sklonila njega iz misli, ali uzalud. Uzela sam telefon i počela opet da se dopisujem sa njim. Koliko sam mogla da ga upoznam za to vreme preko poruka, tog trenutka delovao je kao da nešto želi reći. Bila sam vrlo uporna da je na kraju mora da kaže o čemu je reč. Rekao mi je da dolazi u Beograd. Nisam mogla da saberem utiske, mislila sam da je sve to nemoguće i da sanjam. Imala sam veliku želju da ga vidim, ali nikada nisam ni pomislila da će se to nekada dogoditi.
Došao je i taj dan, dan kada je on došao u Beograd, skoro pola godine kasnije opet ću ga videti!

Nisam verovala da prijateljstvo na daljinu može da traje, a ni da se snovi ostvaruju, ali sada verujem. Za sve što se u životu dešava postoji i razlog. Stigla sam u Beograd, izašla sam iz autobusa i uputila se ka mestu gde se svi trebamo naći. Sa drugom stigla sam kod restorana „Tri šešira“ i čekajući da on izađe bila sam jako nestrpljiva, u gužvi smo tražili dobro poznato lice. Ugledala sam ga. Moj osmeh koji je tada bio neopisiv. Ali opet je sve brzo prošlo, nismo dugo vremena proveli zajedno, on se vrati nazad u Zagreb, a mi smo još uvek nastavili da se dopisujemo i upoznajemo. Otvorili smo se jedno prema drugom, ja njemu mogu reci sve, a i on meni… Nadam da će se ovo vreme našeg dopisivanja produžiti na još ovoliko najmanje. I da ću ga dobro upoznati, još viđati i da će mi ostati dobra prijatelj za ceo život. Eto kakva sve poznanstava, avanture i prijatelje možemo steći i doživeti zahvaljujući folkloru.

Želja da se to dopisivanje produži za još toliko se i ostvarila. Eto, opet sve što sam mislila da je nemoguće pokazalo se suprotno. Dopisujem se sa njim oko osam meseci, još malo i godinu dana. Au, još sve deluje tako nemoguće.
Dopisivanje svaki dan po ceo dan, navika koja mi se uvukla pod kožu. Smatram da su navike nešto najgore sto se može desiti, pa makar to bile i navike poput ove, navike u kojoj uživaš svaki dan znajući da će kad-tad prestati. Ova moja čudna navika, pružila mi je priliku da još bolje upoznam osobu koja je sasvim slučajno dospela u moj život. Čak i moji znaju da se
dopisujem sa njim, dosta puta mi se prebacuje prestani da se smeješ u taj telefon dođi da pomogneš ili šta taj Hrvat više smara, ali pst ne smara.
Tokom ovog dugog dopisivanja dešavale su se i prijatne situacije i one malo manje prijatne.
Upoznala sam ga bolje nego nekoga sa kim sam ceo život, znam neke stvari o njemu koje niko drugi ne zna, kao na primer zašto se šiša, bila sam jako uporna da saznam to i jesam. Ta priča me je baš pogodila i uverila sam se koliko dobru, pažljivu i požrtvovanu osobu zapravo imam pored sebe, ako tako mogu reci. A onda sam shvatila da se takve priče ne pričaju svima
ma koliko neko bio uporan. Naprotiv priča se samo osobama u koje se ima poverenja.
Uglavnom se u svemu slažemo, sem za alkohol, stvarno ne volim kada pije, ali šta je tu je opet ja ne mogu ništa da mu zabranim. Znam šta voli, a šta ne, šta mu ide a šta ne. Moram da napomenem da obožava fudbalski klub Hajduk i da je član njihove navijačke grupe. Vrlo mi se sviđa sto je uporan u onome sto radi i u onome sto želi, jer sam takva i ja. Može se reći
da sam bila uz njega pred svaki ispiti i uvek verovala da će proći, ali opet znala sam da je jako lenj sto se tiče učenja, ali opet verujem da će završiti fakultet i položiti vožnju, a posle sledi ona priča da će doći kod mene kad položi.
Opet me je prijatno iznenadio kada me je pitao da li bih išla u Bosnu, a ja sam to pitanje pročitala da li sam bila u Bosni i rekla sam ne. Naravno on me je zezao, ali ipak mi je rekao šta planira. Želela bih da ovo sto se trenutno dešava prođe i da idemo na turneje, ali još više bih želela da dođe ovde u Srbiju, pa da zajedno odemo u Bosnu i da ga opet vidim. Eto sada
nestrpljivo maštam o tome sto će se dešavati oko toga i ostajem u iščekivanju da ćemo se sresti. Zapravo on je Bosanac, njegovi su tokom rata izbegli u Zagreb, ali on se ponosi time što sebe može nazvati i Bosancem i Hrvatom. Kad god ima priliku voli da ode u Bosnu.
Bilo je dosta svađa i prepirka, sto je donekle i normalno da se dešava. Ali nikada ta ljutnja nije trajala duže od par minuta, prosto na neke osobe ne možeš da se naljutiš . Uglavnom su prepirka počinjale zato sto ja sve okrenem na najgore i onda ga napadnem, ali on nekako uspe da me ubedi u to da sam preterala, sto kroz razgovor i sama ukapiram, i onda se osećam jako glupo.
Kada bih nekada prekinula kontakt sa njim uvek bi bilo onih sitnica koje će me podsećati na njega, a i on one koje će njega podsećati na mene, kao sto je na primer mladež da obrazu ili pesme. I ima još mnogo sitnica koje će večno ostati zapečaćene i uvek će izazivati osmeh na lice. U to sve mogu se ubrojiti i uzrečice koje smo pokupili jedno od drugog, on od mene „ju“
, ja od njega „o da“..“Dalo bi se o tome“ za koje moram priznati još uvek nisam sigurna šta znači.

Da li je normalno da se vežeš za nekoga ko živi u potpuno drugoj državi, nekoga od koga te dele kilometri …često se zapitam to, ali bilo to normalno ili ne eto meni se desilo i jako mi se dopada. Znam da će mi biti jako teško, ako se sve prekine, ali sada ne mogu ništa protiv toga.
Nikada se ne zna šta se sve može desiti u kakve sve situacije će nas život dovesti.
Nije bitno da li si Srbin, Hrvat, Bosanac, pravoslavac, katolik, musliman…dokle god su ljudi složni i razumeju jedni druge sve može da se odvija kao u najlepšoj harmoniji.