Ispovest druga Predraga: “Kada sam došao u JNA, u Danilovgrad, Slovenci su već napustili armiju. Bilo je čudno!”
Predrag Vujić, novinar BBC-ja.
U JNA sam otišao u septembru 1991, sa 18 godina, neposredno pred krvavi sukob i raspad države.
Na obuci za kuvara bio sam u Leskovcu, a potom sam tražio prekomandu, jer mi je šlem bio pretežak i poslali su me u Danilovgrad u Crnoj Gori.
U to vreme iz JNA su već bili izašli Slovenci, a ostalo je još nešto Hrvata, Makedonaca i Bošnjaka. To, jasno je, više nije bila JNA, onakva kakva bi trebala biti.
Foto: ilustracija
Po dolasku u kasarnu u Danilovgradu, još mlad i zelen, bio sam šokiran, jer sam zatekao veliki broj mobilisanih rezervista koji su šenlučili.
Prvog jutra sam krenuo u kuhinju, ali sam mogao da uđem tek kada sam prošao inicijaciju – morao sam da popijem vinjak. Neprijatno iskustvo, pogotovo u šest ujutru.
Jedna od uspomena na taj period je čuvena pita sa sirom ili krompirom, „krompiruša”.
U kuhinju bi povremeno stizala ograničena količina zamrznute pite. Svakog dana pravio bi se raspored koja jedinica prva dolazi na doručak, ručak ili večeru.
Kada bi se pročulo da će jedno od jela biti i pita, vojnici bi opsedali kuhinju u nameri da privole kuvare da im ostave parče pite.
Jednog dana je nastao haos ispred kuhinje, polomili su vrata, a ja sam uzeo pušku i repetirao je: „Ko prvi krene, pucaću”.
Bio je to jedini način da smirim vojnike, pre nego što je došao dežurni oficir, koji je zaveo red.
A zbog Partizana sam umalo završio u pritvoru.
Kada je Partizan igrao finalnu utakmicu košarkaškog Kupa evropskih šampiona bio sam raspoređen da budem noćni dežurni u kuhinji.
U kuhinji nije bilo televizora, pa sam samoinicijativno otišao da gledam prenos utakmice.
Dežurni oficir je u redovnom obilasku kasarne shvatio da u kuhinji nema nikoga, pa me je pozvao na raport. Bilo mi je svejedno šta će biti – Partizan je postao prvak Evrope.
Drugi put sam izbegao kaznu kada sam dvojici potporučnika koji su došli na ručak pre predviđenog vremena dao konzerve.
Na njihovo čuđenje rekao sam da je danas dan za „Suvi dnevni obrok”.
Pitali su me i kako da otvore konzerve. Odbrusio sam im replikom iz crtanog filma: „Uputstvo za otvaranje je unutra, u konzervi”.
Potporučnici su bili crveni u licu, ali se moj nadređeni oficir nasmejao i pozvao me u kuhinju kako bi me spasao eventualne kazne.
Vojni rok je, po meni, gubljenje vremena.
Da, bilo je zanimljivih, komičnih momenata, stekao sam zvanje kuvara, neko je naučio da vozi ili naučio neke veštine, ali vojni rok od 12 meseci je besmislen.
Eventualno, mesec, dva za nekakvu obuku, mada u vremenima kada se ratuje „na džojstik”, ne znam kakva bi obuka uopšte bila adekvatna.
6yka.com