FILMSKA PRIČA! Ranjenog Ahmeta iz Goražda su 1992. god spasili prijatelji Srbi iz Srbije! (FOTO)
Od hiljada ljudi koji su 1992. napuštali ratom usplamtelu Bosnu, samo se jedan vraćao… Ja sam bio taj jedan, kaže Ahmet Adžović iz Goražda.
Ahmet je ranjen drugog dana rata i prebačen u bolnicu u Užicu. Njegova neverovatna priča pronalaska puta do porodice i kuće trajala je pet meseci i sedam dana. Ovaj nastavnik matematike i nekadašnji direktor OŠ “Nikola Tesla” u Goraždu uz pomoć prijatelja preživeo je sve ovo.
Ahmet je pogođen metkom 5. maja 1992. godine dok je bio na straži u svojoj školi. U Užicu je imao jednog prijatelja, čije ime zbog bezbednosti ni danas ne želi da otkrije, koji ga je pre rata pozvao kako bi pomogao jednom srpskom policajcu.
Kada sam stigao u užičku bolnicu portir je u policijsku stanicu javljao ko je stigao. Rekao je samo: “Ahmet Adžović, Goražde”. U toj policijskoj stanici dežuran je bio baš taj čovek kome sam davno pomogao – kaže Ahmet.
Još se seća siluete policajca na vratima bolničke sobe.
Rekao je: “Ahmo, jesi li to ti?” Zagrlio me je i pitao treba li mi šta. A ja nemam ništa… Iz džepa je izvadio novčanicu u vrednosti današnjih 10 evra, izvinio se što nema više i rekao da će mi sutra doneti sve… Više nije došao, ali sam mu zahvalan. Posle sam čuo da je morao na raport jer me je obišao – priča on.
Ahmet je u bolnici bio devet dana kada mu je prijatelj iz Užica savetovao da beži što pre. Time ga je spasao i zadužio za ceo život.Postojale su razne paravojne formacije, teško je bilo biti musliman u to vreme u Srbiji, a posebno u Užicu, jer su u njega dolazili ranjenici sa svih strana – kaže on.
Iz Užica je nekako stigao do Subotice, ali bez para, pasoša… U pomoć je pozvao stare prijatelje iz Sombora, Mlađu i Gordanu Vlaisavljević, sa kojima je godinama letovao u Crnoj Gori.
Oni su me odveli na ručak i pozajmili mi 500 švajcarskih franaka za put – priseća se on.
Nakon toga izgubili su svaki kontakt. Ahmet je uspeo nekako da, sa većom grupom prognanika, umilostivi mađarske vlasti da ih puste i da nastave put zapadne Evrope. Ipak, on je rešio da se vrati u Goražde: zbog žene, dece, roditelja, braće…Odlučio sam da iz Mađarske idem u Zagreb. Teškom mukom su me Hrvati pustili u zemlju i otišao sam u Split gde je živela sestra moje supruge – priča Ahmet. Posle četiri meseca, putem radio-amatera, prvi put se čuo i sa suprugom… Plan mu je bio da noću kroz planine i šumu dođe do Bosne.
Preko noći su ljudi i vojnici koji su poznavali planine kroz njih provodili ljude. Svi su izlazili iz Bosne tuda, a ja sam imao plan da se vratim! – kaže Ahmet.
Međutim, sudbina je drugačije htela. Jednog dana u Splitu je primetio džip sa bosanskom registracijom.
Molio sam vozače da se sa njima vratim u Bosnu. Obećali su mi da će me ubaciti u “beli konvoj” kojim je voženo brašno. Nekoliko dana kasnije njihov šef je rekao: “Ovog čoveka će neko od vas povesti”. Svi su ćutali. Jedan od njih je ustao i rekao: “On će ići sa mnom!” Gleda me i kaže: “Znaš li ti mene?” U toj sekundi sam prepoznao Mikicu, čoveka koji se pre više od 40 godina odselio iz Goražda – kaže Ahmo i dodaje da je sa njim stigao do Pazarića.
Dva dana kasnije krenuo je kroz šumu… Celu noć je pešačio dok ga nisu zaustavili vojnici Armije RBiH koji su ga vratili kući… Sad je u penziji i živi mirno. Kaže da ne bi bio živ da nije bilo ljudi koji su mu pomogli.
Moja kuća je i njihova kuća. Veliki sam im dužnik – zaključuje Ahmet.
Vratio dug
Četiri godine pošto su poslednji put videli Ahmeta, porodica Vlaisavljević je dobila pismo iz Francuske. Na poleđini je pisalo Adžovićevo ime, žig vojne pošte UNPROFOR-a, a unutra je bilo 500 franaka. Ahmet im je u pismu koje je morao da šalje preko Francuske vratio dug.
Nikada se od tog dana nismo sreli. A voleo bih, zadužili su me za ceo život – kaže Ahmet Adžović.