ARJETA BERISHA: “Da li si me Beograde ikada voleo bar deo onoliko koliko sam te volela i koliko te i danas volim ja?”

Možda nije u formi vaše grupe ali želim da vam ispričam moju priču. Zovem se Arjeta i Albanka sam po nacionalnosti. Živim u Švajcarskoj a nekada sam živela i odrasla u Beogradu. Već sada me trnci obuhvataju dok ovo pišem a tek sam počela. Moj tata se šezdesetih godina doselio u Beograd iz okoline Prištine i držao je pekaru a potom uporedo i poslastičarnicu. Bilo je to vreme procvata našeg društva, naročito kada su počele sedamdesete. Narod je bio veseliji a Beograd kao grad se mnogo razlikovao od onoga što je danas i bio je prestonica naše Juge s razlogom i to uvek mogu da potpišem. Kao dete pa i cura sam porodično išla s vremena na vreme u Prištinu kod tatinih i obavezno svratimo u Mitrovicu i kod maminih. Išla sam i na ekskurzije, privatno sam putovala širom Juge i videla sam sve i svašta. Mogli smo. Nismo bili neki bogataši ali tata je jako lepo zarađivao a potom sam i ja našla posao nakon srednje škole. Hoću da kažem da sam videla sve i svašta ali nijedan grad nisam mogla toliko da zavolim kao Beograd. U tom gradu sam rođena, odrasla, sve najlepše uspomene nosim iz Beograda. Prištinu volim i rado idem tamo ali kao Beograd ne. Sredinom osamdesetih godina je naša poslastičarnica bila razbijena. Tata je bio zabrinut ali nikada nije rekao da je to zbog nacionalnosti urađeno nego je sve to podvodio pod huliganstvo koje može da se desi bilo gde. Porodično kada sedimo i razgovaramo, zaista tata nikada nije rekao bilo šta protiv Beograda a pogotovu ne protiv Srba jer to su ljudi s kojima smo živeli i delili istu sudbinu. Iako razni nacionalisti pričaju sve i svašta mi nikada nismo bili protiv Srba. Eto, nakon svega, mogla bih reći svašta za Beograd, i što je istina i što je laž. Danas nemamo više ništa u Beogradu, razišli smo se, mogla bih opušteno da pljujem po Beogradu i svima koji tamo žive ali neću jer to moj grad ne zaslužuje. To ne zaslužuje grad koji volim najviše na svetu i nakon svega. Kada su počele devedesete, prvo smo mislili da treba da delimo sudbinu sa ljudima koji žive tamo, s našim dobrim komšijama, prijateljima. U jednom trenutku smo videli da je vrag odneo šalu i da ovde više nema bezbednosti za nas. Obzirom da mi je tata bio veoma dobar sa svima, imao je širok spektar poznanstava pa je znao ljude od običnih građana, preko sportista pa sve do političara i takvi ljudi su bili njegovi česti gosti. Jedno veče s početka 1992. godine nam je došao jedan važan čovek. Ne bih ga imenovala da ga ne kompromitujem jer nam je čovek jako valjao. Nije se dugo zadržavao samo je rekao mom ocu “Berisha, što se mene tiče znaš i sam koliko te cenim ali ovde više nije bezbedno za tebe i tvoju porodicu. Bolje bi bilo da odete na neko vreme pa kada dođu neka sretnija vremena da se vratite.” Moj tata ga je pitao zašto da ide kada nikome nismo apsolutno ništa krivi i da su nam svi uvek rado viđeni gosti. Na to je čovek odgovorio da nema vremena da mu objašnjava i samo da mu veruje na reč jer ako ostane, ostaje na vlastiti rizik. Tata nije sekunda čekao. Kada je čovek otišao, odmah smo se počeli spremati i pakovati za put. Ja se pakujem a suza suzu stiže. Gde bre da idemo iz našeg Beograda? Tata je zabrinuto slegao ramenima i rekao je da samo zna da ćemo ići van Balkana a gde pojma nema. Pokupili smo sve što smo mogli, zaključali smo stan i napustili Beograd. Uspeli smo preko Mađarske da izađemo i dalje do Švajcarske, jer nas je tamo naša rodbina s tatine strane primila i dalje smo rešavali izbeglički status da bismo na kraju ostali tamo. Početkom 2.000. godine tata i mama su odselili u Prištinu a odatle su preko posrednika uspeli da reše imovinski status u Beogradu. Prodali smo sve što smo imali tako da moji roditelji danas žive u Prištini od penzije jer su tamo cene mnogo prihvatljivije nego u regionu a penzija ko penzija i nije neka. I tako. Spakujem svoj život u par kofera i najednom se zbog rata sve promeni iz korena. Tata je samo par puta nakratko bio u Beogradu nakon što smo otišli dok je rešavao taj imovinski status i više nikada nije otišao. Pitala sam ga o Beogradu i rekao mi je da ga ne mrzi, nego je razočaran svime što se desilo i ne želi više da ode tamo. Nikome nije bio kriv a morao je da ode i to ga boli i dan danas. I mene je ta sudbina zadesila ali ja ne mogu da ne odem barem jednom u par godina tamo, barem na par dana. Emotivna sam jako. Volim taj grad i nakon svega. Možda kao naivna klinka i dan danas postavljam sama sebi pitanje da li me je Beograd ikada voleo barem malo u odnosu na to koliko sam ga volela a volim i dan danas? Srce mi se cepa kada prolazim ulicama kojim sam prolazila nekad. Tu više ne srećem ljude koje sam sretala nekad. Tek poneko je ostao kojim se javim da odemo da popijemo kafu ili na ručak. Naviru mi sećanja i slike svih mojih prijatelja iz ulice kada sam im rekla da moram da napustim Beograd. Te suze pamtim i zauvek ću ih pamtiti. Sve ono što se desilo u zadnjih 30 godina nije dobra donelo ni Albancima a ni Srbima jer smo propatili svako na svoj način i dan danas osećamo i osećaćemo posledice.

Arjeta Berisha