KO SU NAŠI A KO NJIHOVI? Svako ko je u ratu ubio samo jednu osobu, raselio druge i drugačije, silovao, psihički i fizički mučio, NIJE MOJ! Tačka.

Balkan je oaza međunacionalnih prepucavanja. Sve se svodi na naše i njihove. Sve se svodi na vitalne nacionalne interese i nepovjerenje ka drugoj strani. Zašto je to sve tako? – Rat?

Foto: Creator: Joel Carillet | Credit: Getty Images/iStockphoto

Pa, u najvećoj mjeri uzrok je rat. Ali da li je u pitanju samo ovaj (devedesetih) rat? Ako uzmemo u obzir ne tako daleku istoriju, pa se vratimo u Drugi svjetski rat, potom Veliki rat (ili mnogo poznatiji kao Prvi svjetski rat), pa odemo još dalje, u Balkanske ratove, pa razne bune protiv Turaka, gdje takođe imamo nesuglasice i do dan danas nejasne definicije tih borbi.

Balkanski čvor mržnje je toliko isprepletan, da ga je jako, jako teško raščivijati a da to ne budu neke posljedice.

Čuveni trougao mržnje – Bošnjaci, Hrvati, Srbi je jedan od, možda i najkomplikovanijih na cijelom svijetu. Možda bi narod i smogao snage i znanja da riješi taj čvor mržnje, ali prljava politika, potpomognuta mnogim mejnstrim medijima koji svoje naslove tačno definišu kao huškačke i netrpeljive prema onoj drugoj strani.

Mediji a i političari znaju koliko je zapravo profitabilno širiti govor, možda ne po definiciji mržnje, ali određene doze netrpeljivosti da, pa vam to dođe na kraju na isto. Netrpeljivost = (u nekom momentu) mržnja.

Svakako je tačno da je rat devedesetih najveća kočnica napretka na Balkanu, ponajviše zbog činjenice što se negiraju ratni zločini sa sve tri strane. Dakle, mi se ne slažemo čak ni oko toga da su se desili određeni ratni zločini, koji evidentno jesu a o kvalifikacijama istih da i ne pričamo.

A zločini koji su se desili i koji su nedvojbeno dokazani, minimalizuju se do tih granica da su faktički skoro i nevažni. Ali da li su nevažni? Hajmo da vidimo šta kažu savjest i logika, ne moramo uopšte ulaziti u sadržaj Ženevske konvencije o ratovanju i ne moramo ulaziti u presude i kvalifikacije istih.

Ako je rat, ti si vojnik. Došao si u neko selo. Zatekao si skoro pa pusto, samo si našao nekog djeda od 95 godina koji je pri samom kraju svog života. Usudiš se ubiti tog djeda. Prekratio si mu život. Ti si zapravo počinio zločin, ali pošto je u ratu, dodaje mu se prefiks ratni, pa si ti zapravo ratni zločinac. Odakle ti pravo da bilo kome prijeko oduzmeš život?

Dakle, nedvojbeno se (nadam se) slažemo da ubiti nekoga od 95 godina je ratni zločin.

Šta ćemo onda ako neko ubije nekoliko ljudi? Šta ako neko ubije par desetina ljudi? Šta ako neko ubije nekoliko stotina ljudi? Šta ako neko ubije nekoliko hiljada ljudi? Uz sve to, taj neko pobije i mlade i stare i muškarce i žene i sve do toga da pobije – i djecu! Dakle, da li tih ljudi bilo nekoliko, ili nekoliko desetina, nekoliko stotina… počinjen je ratni zločin koji se sve teže kvalifikuje u odnosu na broj žrtava. Šta tu nije jasno?

Naravno da svako treba da bude ono što jeste i treba da se ponosi time. Bio on Bošnjak, Srbin, Hrvat… nebitno. Važno je biti čovjek, ali čovjek treba da shvati da se ne treba ponositi nečijim zločinima i čovjek treba biti svjestan da ne postoje zločinačke nacije nego samo zločinačke namjere i ideologije. Neko to razumije a neko ne želi da razumije. Naravno da ću više da cijenim čovjeka koji nije neki ratni profiter ili zločinac, nego onog ko to jeste.

Rat devedesetih ostaje gorak ukus u našim ustima, ali se nadam de će ovaj tekst, makar mrvicu doprinosa u razmišljanju dati, barem jednoj osobi koja ovaj tekst pročita.