BOŠNJAČKA PORODICA GUTA: “SRBI su nam pomagali! Da ja sad gledam ko je ubijao ko nije? Ubijali su i naši, i Bošnjaci i Srbi, to bez daljeg.” (VIDEO)
Zaseok Božanovići, na planinskom prevoju iznad Foče. Voze nas džipom, ne može drugačije. Nova kuća na vrh brda. U njoj živi naš domaćin, Šerif Guta, otac sedmoro dece…
“Ovde sam i rođen i odrastao. Tu sam bio sve do rata, a 1996. sam se ponovo vratio”, objašnjava nam Šerif dok nas on, supruga, dve ćerke i komšija srdačno pozivaju da sednemo uz njih. Kao da je vreme stalo. Nije im čudno što smo iz Beograda i što smo banuli baš kod njih, u usamljenu kuću, u bespuću, navrh brda.
Šerif i njegova mnogočlana porodica pre par godina su, kao povratnici, dobili kuću u okviru međunarodnog programa, o kom smo do sada već pisali. Njihova porodična kuća, u kojoj je Šerif od rođenja, 1953. godine živeo, nestala je u jednom danu, juna 1992. godine, u plamenu rata….
Prošao pakao dva logora i kaže: “Ljubav sve pobeđuje”
“Niko ne zna ko nam je spalio kuću. Mi smo se iselili iz nje čim su počeli da granatiraju sela”, sleže ramenima Šerif Guta.
Pitamo ga da li je bilo strašno i kako pamti te dane, pre izbeglištva?
“Kako neće biti strašno? Blizu kuće, isped vrata nam je pala granata. A granata kad padne, znaš koji je to udar… Srećom nismo imali ranjenih, ni mrtvih. Ali komšijina ćerka izgorela je u vatri kad je pala granata na kuću, nije mogla da pobegne, bila je nepokretna. Ona je jedina žrtva u selu”, objašnjava nam, pokušavajući da nadjača ostale članove porodice, od kojih svako želi da ispriča svoja sećanja na “vreme zla”.
Svi su, kaže, izbegli u Trnovo, peške su dva dana putovali, a poneli su samo “da se može pojesti, pokriti i ništa više”. “Nije bilo napada dok smo putovali, videli su nas, ali niko nije ni pokušao da napadne”, ističe Šerif, kao uvod veliku životnu istinu koju je mukom spoznao…
Nije ga, kaže, nikada u životu, niko od Srba, komšija iz drugog sela, maltetirao. Ni Bošnjaci iz njegovog sela nisu prema Srbima bili loši.
“Pre rata ja sam radio u srpskom naselju i niko mi nikad nije rekao ni: ‘Potamo se’…Ovo su samo stranci ‘ubrljali’. I ovo ću da vam kažem – Srbi iz Vojkovića sela 1996. godine došli su ovde prvi put posle rata da obiđu svoja imanja. I znate šta – došli su svi ovde kod mene, svratili na kafu, njih 15”, kaže Šerif dok pokušava da nam objasni besmisao rata.
Ko je Srbin, ko Hrvat, a ko ČOVEK?
“Srbin mi je i kravu posle rata poklonio. Iz Vojvodine je čovek, dolazio je skoro ovde da nas obiđe i vidi”, kaže Guta.
A rat, kao rat…Vraćamo se na priču o još jednoj koloni, o još jednom napuštanju doma, komšija, prijatelja…
Pošto je počelo granatiranje, Šerif sa porodicom beži u Trnovo, pa preko Igmana, na kom su jedno vreme proveli pod šatorom, odlaze u Sarajevo, gde ih čekaju godine života u gradu pod opsadom.
Porodica se ovde razdvaja zbog toga što Šerif odlazi na ratište, a njegova supruga, tada sa osmoro dece, smešta se u kuću sa još dve porodice. Najmlađa ćerka, u to vreme dvogodišnja Jasmina, dobija epilepsiju, za koju porodica misli da je izazvana stresom koje je dete, tokom stalnog granatiranja preživelo.
Suze se iskre u oku Šerifa Gute dok priča o tim trenucima, kao i onim kada je posle rata ostao bez sina, u jezivoj nesreći, kada je na njega palo drvo dok je radio u šumi.
I Šerifova supruga Đula ne može da sakrije tugu dok se priča o danima nemira koje su kao izbeglice prošli.
“Živeli smo sa tri porodice u jednoj kući. Hranu su nam donosili iz narodne kuhinje…Dobijemo jednu kanticu pa delimo. Nisam imala za svu decu, pa sam ovu najmlađu do treće godine morala da dojim”, uzdiše Đula.
Nisu imali kaže, ni gde da se sakriju kad je granatiranje…
“Nismo imali podrum…Sediš u kući i gledaš kroz prozor dok padaju granate”, priseća se Đula.
Posle četiri godine potucanja po tuđim kućama, i okončanja sukoba, porodica odlučuje da se vrati u svoje selo 1996. godine. Prvi dolazi Šerif, a potom i ostali.
Pošto je kuća koju su imali zapaljena i potpuno uništena, podižu kolibu od 20 metara kvadratnih. Svih 11 članova porodice Guta smešta se u nju. Privremeno rešenje bila je i montažna kućica koju im je opština Foča potom podigla.
A pre dve godine, konačno počinje novi život za sve, pošto dobijaju preko potrebnu pomoć i lepu, jednospratnu, prostranu kuću.
Od tada, kažu, sve je mnogo bolje. Bave se poljoprivredom, imaju ovce i krave, a cela pordica bere i lekovito bilje koje od njih razni putnici namernici otkupljuju…Imaju, kažu sve, a jedino za čim čeznu je lek za bolesnu kćer.
Lek za svoje dete traži još jedna majka koju smo na istom putu našli…
ZBOG ČEGA MALA AMILA PIŠE ĆIRILICOM…
Zove se Namira Ramović, imala je samo šest godina te 1992. godine kada je izbio rat. Sada je majka devojčice Amile i sina Benjamina. Sve što želi je da njena deca ne prežive strahote koje je kao dete prošla.
U stan u Foči koji je dobila u okviru međunarodnog programa Namira je da suprugom i decom useljena 4. oktobra prošle godine. Konačno je zadovoljna što ima siguran i lep krov nad glavom u novoj zgradi napravljenoj baš za njoj slične, unesrećene u ratu.
Malo toga pamti iz vremena kada je kao detence morala sa roditeljima da ode iz rodnog Tjentišta. Ali jednu scenu ne može da zaboravi:
“Gledali smo, moja braća i sestre i ja kako nam gori kuća. Sa druge obale reke stajali smo i posmatrali kako sve što smo imali u plamenu nestaje”, priča Namira dok pogledom po stanu traži osmogodišnjeg Benjamina, nemog dečaka kom je u potpunosti posvetila svoj život.
Kuću su im, kaže, zapalili Srbi. Bukvalno sve kuće u selu bile su popaljene.
“Sećam se i da su nas posle toga stavili u kamione, na galeriju su nas decu popeli i odvezli su nas u Zenicu, u kolektivni centar”, priča Namira i dodaje da, na sreću, posle toga “nisu znali šta je rat”, jer je u Zenici bilo mirno.
Ni roditelji im nikada nisu do detalja pričali kako je za njih izgledao rat, želeli su da ih takvih priča poštede.
“Žele da živimo bolje, a ne da se vraćamo u 1992. godinu i razmišljamo šta je bilo pre. A države se non-stop vraćaju na tu 1992. Mi uopšte ne gledamo na to…Bilo je, prošlo je, ne ponovilo se nikad…”, izričita je Namira.
Smatra da nikoga ne treba mrzeti, ali da u Foči još ima onih koji ne mogu da pobegnu od mržnje.
“Da ja sad gledam ko je ubijao ko nije? Ubijali su i naši, i Bošnjaci i Srbi, to bez daljeg”, nema dileme Namira.
Kao i većina naših sagovornika tvrdi da uoči rata nije bilo nikakih razmirica i netrpeljivosti među narodima.
VIDEO pogledajte klikom OVDE.
(mondo.rs)