SRBIN KOJI JE 91. ODBIO VUKOVAR! “To nije bio moj rat. Ja sam učen da branim narod a ne da pucam po njemu!” (FOTO, VIDEO)
Aleksandra Đurića život nije mazio, ali ga je sportska karijera i raspad SFR Jugoslavije odveo na sve strane sveta i naterao da se umesto vođnjom kanua bavi fudbalom i u njemu po statističkim podacima postane jedan od najboljih ikada, iako je počeo da ga trenira u 23. godini.
Njama, kako su ga u rodnom Doboju zvali, prošao je put od pakla do raja i priču koja ostavlja bez daha i mami da se jednog dana pretvori u film, ne jedan nego trilogiju, koja bi počela pitanjem: Otkud kanu u Bosni i Hercegovini?
– Odrastao sam u mestu Lipac, iznad Doboja, u kući na brdu. Kajakaški klub je bio ispod mosta, koji je spajao železničku stanicu preko reke Bosne. Prelazili smo preko njega kao deca i gledali kajakaše, ali nisam ni razmišljao o veslanju. Igrom slučaja, imao sam deformitet poznat kao “kokošije grudi”. Onda mi je ortoped napravio neko pomagalo i rekao da moram da se bavim sportom. Imao sam neke drugare koji su počeli da veslaju. A ja, pravo da ti kažem, plivao jesam, ali kao sekira, nikako. Bilo je to neko plivanje po plićaku, foliranje… Kada sam se prijavio za kanuing, trener Ivica mi je rekao “ne daj bože da se prevrneš”. Nekako sam dogurao do druge strane Bosne i nazad, bio sam visok i mršav. Priključio sam se klubu Val iz Doboja.
Kada sam išao u vojsku, već sam bio prvak u Jugoslavije. Znao sam da ću u neke specijalne jedinice. Na kraju, postao sam vojni pitomac u Bileći. Zakasnio sam jedan dan, jer nisam mogao da nađem Bileću, ma nisam iz kraja nigde mrdnuo maltene. Nisam imao nikakav ispraćaj, seo sam samo na voz… I dan danas ne mogu da se orijentišem gde je Bileća, znam samo da je u Hercegovini. Inače, rano ustajanje, trčanje i vežbe su meni bile smešne. Pa, ja sam kod kuće u pet ujutru se dizao da nahranim krave i da ih vodim na ispašu. Ništa mi nije smetalo. Odrastao sam na smeću, nismo imali novca ni za šta, pa sam skupljao papir, karton, metal i flaše. Borio sam se sa ciganima oko toga. Bio sam jedan od najboljih pitomaca, izašao sam kao rezervni potporučnik. Poslali su me potom u Pančevo kao nagradu, Veselin Šljivančanin bio komandant tamošnje kasarne. Bilo je tamo i stranaca, sećam se i oficira iz Egipta.
Nova prekomanda, nove muke, one najteže
– Onda sam otišao u kasaranu “Maršal Tito” u Zagrebu, tu sam završio vojsku, vratio sam se i počeo ponovo da veslam. Išao sam 1991. u Pariz na Svetsko prvenstvo, kakav grad ljudi moji. I – poče rat. Podigli su me, bio sam komandant specijalne jedinice u Doboju, pa zaglavio Vukovar. Nisam tada video Šljivančanina, znam da je bio i on tamo. Krajem ‘91, doveo sam svoje specijalce u Vukovar. Ja sam bio sportista, komanda je moja bila da održavam red. Ali, kada sam video sva taj nered i paravojne formacije u tim selima oko Vukovara, to je za mene bilo nenormalno. Nisam se bojao smrti, ali došao sam sa otvorenim očima. Imao sam mlade vojnike oko mene, skontao sam da nije to rat koji ja mislim da bi trebalo da bude. Želeo sam da branim narod, a ne da ubijam. Nije bilo dobro. Nisam delio ljude po religiji. Pao sam na pogrešno mesto, u pogrešno vreme.
Jedno veče sam kao komandant jedinice pozvan na sastanak, trebalo je neka akcija da se odradi. Te osobe su bile sve sami pijanci, nenormalne gluposti su pričali. Nisam voleo ljude koji su agresivni, bahati, koji veruju da su nedodirljivi. Ustao sam sa stolice i rekao da neću da dozvolim svojim vojnicima da ubijaju civile, ili da pljačkaju. Da ću da zatvaram sve koje vidim da to rade, pucaću na vojnike koji prave nered. Nije se tim glavonjama to svidelo, dok sam došao do komande bio sam uhapšen. Uzeli su mi činove i strpali me u zatvor. Posle su odlučili da me sprovedu u Doboj. Kad sam stigao, tata je rekao “sine, vreme je da ideš odavde”. Prešao sam granicu, naravili su mi pismo da idem u Beograd na pripreme, to je bilo januara ‘92. Došao sam kod prijatelja u Pančevo, Dejana Stojkovića, otac mu je bio poznati kardiohirurg. Nisam ga dobro poznavao, samo smo veslali zajedno. Tu sam se krio jedno vreme, video sam da je opasno za mene. Zaputio sam se u Mađarsku. Kad sam prešao preko granice, shvatio sam da sam preko noći izgubio sve. Imao sam osećaj da taj rat neće da stane uskoro. Znao sam da mi nema povratka
Krio sam se u Segedinu, bez ičega sam došao. Tu sam onda našao jednog prijatelja, i danas smo sjajni drugari, Arpada Farkaša. U centru Segedina je imao kafić, bio je poznati kajakaš. On mi kaže “što ne probaš da igraš fudbal, vidim da ga voliš”. Odveo me u jedan klub, napravio mi je probu, tako sam počeo da treniram fudbal u 23. godini života. Počeo je već rat u Bosni, a ja sam dobio preko radio amatera poziv da idem na Olimpijske igre u Barselonu. Da veslam za Bosnu, kao prvi Olimpijac. Kakvu sam borbu vodio sa sobom. Ja sam Srbin, znao sam da mi je rođeni brat u srpskoj vojsci i da je otac na nekim borbenim linijama takođe. Bilo je razmišljanje da li da idem, jer sam znao da idem protiv svih u Bosni. Da neću biti dobar svim Srbima, a ni drugom delu Bosne. Na kraju krajeva, najbolje prijatelje sam imao u Bosni, kao braća su mi bili i Muslimani i Hrvati.
Više o njegovom životu, klik OVDE.
VIDEO:
Izvor :