Novosađanin turistički posjetio Tuzlu i džamiju. Efendija mu poklonio Kur’an i poruku upućenu Srbima koja je RASPLAKALA REGION! (FOTO)
Momak iz Novog Sada, koji nam se javio s porukom i fotografijama, podijelio je s nama zanimljiv detalj nakon boravka u Tuzli.
Njegov boravak u Tuzli je prožet mnogo lijepim trenucima, ali jedan ga je posebno dirnuo a to je poruka jednog efendije.
“Pre nekog vremena odlučim da posetim Tuzlu. Čuo sam dosta lepih stvari o njoj ali moram priznati i neke loše. Nakon dugog razmišljanja odlučio sam da odem i da se uverim šta je istina. Bio sam u raznim mestima pa zašto ne bih posetio i Tuzlu, zar ne? S obzirom da sam Novosađanin dosta sam učio i znam o narodima koji žive tu i generalno u celoj Vojvodini, ali Bosance muslimane baš i nisam imao prilike da upoznam. Zašto? Pa evo ne znam ni sam. No, hajmo nekim redom. Kažem ja majci i ocu da hoću da posetim Tuzlu. Razlog? Pa zar mora biti specijalan razlog? Hoću da se lično uverim kakva je situacija. Nije baš da im je bilo skroz prijatno, naročito zato što idem totalno sam, ali neka se strpe. Spakujem prnje i pravac Tuzla, na vikend. Jedino u svemu tome što me je malo nerviralo je presedanje do Tuzle, ali je zato sve ostalo bilo u najboljem redu. Da ne idem naširoko, uglavnom lepo sam dočekan, stanodavka je bila jako ljubazna. Koga sam god na ulici zaustavio da pitam gde je nešto, svi su bili krajnje ljubazni, čak iako pričam ekavicu. Uzimajući u obzir da nikad nisam bio u džamiji, imao sam želju da i nju vidim iznutra. Dolazim ispred džamije i vidim nekog čoveka koji tu nešto radi (kasnije se ispostavilo da je hodža u toj dzamiji). “Dobar dan.” -“Dobar dan.”
Predstavim se i pitam da li se može videti džamija iznutra. On se nasmeja i reče nije da je baš običaj da se može ući bilo kada, ali kaže obzirom na to da po govoru čuje da nisam iz Bosne, izaće mi u susret.
Kada smo ušli, sve mi je, ko malom detetu, ljubazno objasnio šta se sve nalazi u džamiji a usput se dotakao i istorijata iste. Nakon niza pitanja o islamu, džamiji, Tuzli, narodima koji tu žive, bilo je vreme da krenem dalje.
Kada sam pošao rekao mi je da sačekam na trenutak. Uze neki papir, napisa neku poruku, nađe neku knjigu (to je bio Kuran) i taj listić ubaci u istu. Dao mi je Kuran kako reče u znak sećanja na moj dolazak u Tuzlu i moju prvu posetu džamiji. Rukovali smo se a ja sam izašao pun utisaka.
I tako, šetam Tuzlom, čitam poruku i ne verujem. Toliko ljubaznosti u tom čoveku. Toliko vedrine prema meni. Odavno nisam osetio da mi neko udeli takvu čast. Morao sam ovo podeliti s vama.”