Tokom vojnog roka bio sam u Nikšiću ’88./’89. U vojničkom klubu smo gledali Miloševićev govor na Gazimestanu i osnivanje HDZ-a u Zagrebu. Osetili smo da će biti belaj!

Pozdrav svima.

Stigao sam u Nikšić 18. septembra 1988. Prva brdska četa, prateći vod, nišandžija minobacača. Pomoćnik mi je bio Baltaj Antal iz Ade u Vojvodini. Desetar, ako se ne varam, Vujačić Dimitrije sa Cetinja. Komandir čete je kapetan Aleškić. U to vreme, komandant kasarne je bio potpukovnik Radoman Radović. Za politički rad, kulturu i trte-mrte bio je zadužen major Sljivić, kasnije zaštitnik meni i mojim drugarima iz vojničkog orkestra… Posle 6 dana neshvatanja šta me je to snašlo, izvukao sam se i pobegao u vojnički orkestar. Svirao sam u Domu JNA i u hotelu “Onogošt”. Malo sam davao stražu na Studenačkim Glavicama, imao sam oko 30 dana logorovanja po Kunovu, Krnovu (ne sećam se sigurno imena), na Grahovu… Umesto u prekomandu, ostao sam zbog vojničkog orkestra svih 12 meseci u Nikšiću, posle obuke kao najstariji vojnik (bez čina) u komandi stana. Radio sam malo i na ekspediciji (pregledao vojničke pakete), brisao prašinu u par kancelarija, dužio ključeve od pola kasarne i vrtio ih po vazduhu vezane za dugačku pertlu, šetao se po kasarni i svirao “Smile”.

Najbolji prijatelji su mi bubnjar Damir Mikulić “Coba” iz Kutine i harmonikaš Srdjan Milošević “Rus” iz okoline Požarevca… “Skinuo sam se” u septembru 1989. i otišao na studije medicine. Pamtim da smo u vojničkom klubu gledali prenose Miloševićevog govora na Gazimestanu i osnivanje HDZ-a u Zagrebu… Pitali smo se “šta li se ovo sprema” i iskreno smo se nadali da će sve proći mirno. Oni manje naivni su nam govorili da će biti belaja… Posle godinu dana, moj drug Damir je došao iz Kutine kod mene u Požarevac da me poseti, išli smo na vašar, po kafanama i obnavljali uspomene. Kad je trebalo da naredne godine ja uzvratim posetu, puklo je na sve strane… Ovih dana sam našao na internetu i Damira i našeg gitaristu iz Koprivnice, Svena Pijerobonu…

Drug Ivica Zdravković

Foto: ilustracija