Zlatica Broz: Tito je bio i dedek i državnik

Jednog jutra na Brionima, pre nego smo otišli na doručak, još u pidžamama, brat Joška i ja strčali smo iz sobe niz stepenice i srušili dedin šešir i još neke stvari, tada nas je on zagrlio i rekao kako su mu to najlepši trenuci života.

Ovim rečima Zlatica Broz počinje za Tanjug priču o svom dedi, ”dedeku”, državniku i vodji Josipu Brozu Titu (1892-1980), čije je predsednikovanje obeležilo drugu polovinu 20. veka u nekadašnjoj Jugoslaviji.

”Moja prva sećanja na dedu datiraju iz veoma ranog detinjstva jer smo brat i ja, nakon razvoda roditelja ostali pod njegovim okriljem, živeli smo u kući pored rezidencije, a čuvale su nas teta Saveta i Marija, kao i njegova supruga, teta Jovanka”, objašnjava Zlatica.

Titov odnos prema unicima, bio je veoma neposredan, svaki susret i doživljaj je bio prirodan, kaže Zlatica i dodaje kako je imala priliku da dedu vidi u raznim situacijama – i kada radi, ali i kada se igra sa decom.

Umeo je da kaže kako mu je teško jer revolucionari ne mogu da imaju porodicu i teško ju je uklopiti u život prepun obaveza, dodaje Zlatica.

”Moje uspomene su izuzetno lepe i tople, dedek je sve nas poštovao kao ličnosti, a i mi njega, i uglavnom nismo želeli da ga opterećujemo nekim našim problemima, iako smo mogli za sve da mu se obratimo.

Jednom prilikom, već sam bila u gimnaziji, rekla sam mu da sam pogrešila u nečemu, a on me samo pogledao, valjda znajući da to ne može da bude neka strašna greška i rekao mi je: “Ako možeš ispravi grešku, ako ne možeš nauči se na njoj”, priča Zlatica.

Tokom odrastanja, nastavila je unuka čuvene ličnosti, sve više sam ga upoznavala, volela i osećala njegovu podršku kao roditelja i čoveka, a iako je imao dosta obaveza, često odsustvovao i bio na dužim putovanjima, naš odnos je bio prisan, topao i svaki susret se završavao zagrljajem i poljupcem.
Od malena smo znali da je on zauzet, da ima veliku odgovornost i ne može uvek da ima vremena za nas, ali se dešavalo i da su neki ljudi, posebno tokom poslednjih godina njegovog života pokušavali da nas distanciraju, navela je Zlatica.

Sećajući se vremena provedenog na Brionima, Zlatica je istakla da je deda tada imao najviše slobodnog vremena, ali iako na odmoru, bio je veoma aktivan.

Na Brione je dolazilo puno državnika koji su najviše voleli da ga tamo posete jer su se osećali slobodnije, a mogli su da ostvare i blizak kontakt, objašnjava ona.

”Iako nismo bili uključeni u njegove zvanične državnicke susrete i putovanja, na Brionima je bilo drugačije jer su to više bile privatne posete, pa sam tako imala priliku da sretnem englesku kraljicu Elizabetu Drugu, grčki kraljevski par – kraljicu Frederiku i kralja Pavla, kao i (egipatskog predsednika Gamala Abdela) Nasera koji je sa porodicom boravio u gostima”, iznela je Zlatica.

Govoreći o prednostima prezimena ”Broz”, ona je ukazala da je u to vreme poreklo iz te porodice donosilo više obaveza i odgovornosti, nego nekih prednosti u životu, dodajući da se od njih očekivalo, i u školi u u svakodnevnom životu, da budu ”deca za primer”.

Iako su mu vrlo često zamerali hedonistički način života, Zlatica objašnjava da bi se to pre moglo nazvati svestranošću ličnosti koju je mnogo toga interesovalo i koja je želela mnogo toga da nauči.

Deda je rastao u siromašnoj porodici, teškim materijalnim uslovima i verovatno je zato želeo da njegov i život njegovih najbližih bude bolji, navela je Zlatica i istakla da je Josip Broz prošao izuzetno interesantan, bogat, ali i težak put do perioda dok nije postao šef partije, partizanski vodja i državnik, u čemu su mu pomogli sposobnost i svestranost.

Zlatica Broz je iznela da je Tito je voleo da čuje lepu muziku, da igra, svira klavir i bavi se mačevanjem, ali i da se uklopi u sredinu – bila to Afrika, Azija ili neki narod iz druge zemlje, što samo dokazuje da je bio čovek koji je umeo da učestvuje u različitim situacijama i na pravi način doživi stvari.

‘Jednom prilikom mi je rekao kako je proputovao čitav svet, video toliko naroda i toliko zemalja, ali da tako lepe zemlje kao što je Jugoslavija nema nigde”, rekla je ona dodajući da je ona krah te države poživela veoma teško.

Sticajem okolnosti, kao prevodilac sam bila na vukovarskom frontu nekoliko nedelja, kada su se razmeštale ruske jedinice pri misiji Ujedinjenih nacija i tada sam se jako razočarala jer su mi mnoge stvari bile jako čudne, istakla je Zlatica.

”Tih godina se nisam plašila za svoju i bezbednost svoje porodice, u Beogradu su ljudi jako blagonakloni kada čuju za moje poreklo, jedinu neprijatnosti sam doživljavala od intelektualaca koji su se grubim rečima izražavali o dedi”, kazala je Zlatica.

Zlatica je istakla da pripada generaciji koja je vaspitavana u duhu bratstva i jedinistva, kada niko nikoga nije nikada pitao ni odakle si, ni šta si, kao i da je u tim vremenima bilo mnogo više druženja i uzajamne pomoći.

”Među ljudima je bilo mnogo više humanosti, a nije bilo ni tako velike ekonomske razlike, svi smo išli u iste škole, učili dobijali i dobre i loše ocene”, iznela je ona.

Govoreći o Titovoj politici, unuka Zlatica ju je ocenila pozitivnom.

”Niko od nas nema prava da osudjuje, negira i omalovažava ratne generacije koje su se sa ogromnim žarom borile za slobodu koju su izvojevale uz velike žrtve. Preci su izvojevali za nas slobodu u kojoj smo mi živeli, razvijali se, izgradjivali zemlju i humano društvo koje je svakim danom išlo napred”, naglasila je ona.

Prema Zlatici, nekadašnja Jugoslavija nije bila država za odredjeni broj ljudi nego za ceo narod, gradjeni su putevi, železnice, gradovi, bolnice, mostovi, zemlja je rasla, napredovala i bila uvažavana u medjunarodnim odnosima. Socijalistički samoupravni sistem je davao mogućnost običnom radniku da kaže šta ima.

”Pitanje je što se to kasnije, na odredjeni način počelo deformisati, ali po onom marksovom da ekonomska baza odredjuje ljudsku svest, ali i obrnuto, ljudi su se odvojili od onih teških početaka, počelo je bolje da se živi, više da se želi i počela je želja za vlašću”, tumači Zlatica.

Sećajući se svog poslednjeg susreta sa ”dedekom”, Zlatica je rekla da se on desio za doček Nove godine u Karadjordjevu 1979/80. godinu.

”U jednom trenutku učinio mi se jako tužan i usamljen, i tada sam ustala mimo protokola da mu čestitam, i sela pored njega. Tu noć je ostao, okružen svojom porodicom, duže od planiranog”, rekla je ona.

”Sutradan je već otišao u Ljubljanu, očekivali smo da mu bude bolje i da ga premeste na Brdo pored Kranja kako bi mogli da mu dodjemo u posetu. Na žalost, nismo imali priliku da se oprostimo, taj dan kada je on umro imala sam jak osećaj da će nešto loše da se desi. Kada su objavili vest da je umro, samo sam se uhvatila za glavu da ne pukne, sećam se da su žene u zgradi pocele da plaču, a da sam ih ja smirivala i utišavala”, prisećala se Zlatica.

”Mnogo toga dobrog on je ostavio za sobom celoj Jugoslaviji i narodu i mislim da nisam neobjektivna kada kažem da smo uživali ugled u svetu i poštovanje i ako bi se desilo da neko, kada mu kažete odakle ste ne zna gde je Jugoslavija, bilo je dovoljno da kažete Tito i tada bi vas primali srdačno i toplo”, zaključila je Titova unuka Zlatica.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *