ZABORAVLJEN! Radomir (VRS) je 1992. godine spasio 70 Bošnjaka u Brčkom, uzvikavši: “Ovi će ljudi živjeti!” (FOTO)

ČOVEK PO IMENU ENES ČELOSMANOVIĆ ROĐEN JE U BRČKOM DAVNE 1953. GODINE, GDE JE ŽIVEO SVE DO 1992. DOBRO JE POZNATO ŠTA JE TE GODINE POČELO DA SE DEŠAVA U BOSNI I HERCEGOVINI, PA TAKO I U ENESOVOM RODNOM GRADU. UPRKOS TOME, ENES I NJEGOVA PORODICA NISU ŽELELI DA IZBEGNU IZ BRČKOG.

Enes Čelosmanović

Piše: Milan Marinković

“Nikada i nikome ništa nažao nismo učinili”, objašnjava Enes. “Smatrali smo to dovoljnim razlogom da se nemamo čega niti koga bojati. A valjda bi svako normalan tako razmišljao.”

Čak i kada su, dan pre Prvog maja te godine, brčanski mostovi na Savi bili minirani, a mnogi građani u panici izbegli iz grada, Čelosmanovići nisu pomišljali da odu. Ipak su se, za svaki slučaj, iz svog stana „preselili“ u podrum zgrade.

Tadašnji gradonačelnik Brčkog, Mustafa Ramić (SDA) održao je govor pred kamerama, u kojem je pozvao građane da ne beže iz grada, te da se oni koji su u međuvremenu ipak izbegli mogu slobodno vratiti, “jer je tu JNA koja neće dozvoliti da se bilo šta desi”, seća se Enes kao da se juče dogodilo. “No, odmah po završetku tog govora, Ramić je seo u auto i pobjegao iz Brčkog”.

Ubrzo je na red stigla i Enesova zgrada.

“Po nas je došao moj prvi sused (inicijali D.N.), živjeli smo bukvalno vrata do vrata”, priseća se Enes sa uzdahom. “Tom je prilikom zarobio i mog oca koji je tada imao 72 godine, kao i jedno dijete od samo dvije godine i mjesec dana”.

Zarobljeni ljudi, njih oko hiljadu, najpre su smešteni u zgradu Garnizona bivše JNA, svega stotinak metara od Enesove zgrade.

“Izjutra su prvo odvojili nesrbe od Srba, a potom i žene od muškaraca”, opisuje Enes početak sopstvene, ali i golgote na stotine njegovih sugrađana. “Uglavnom, oko 700 Brčaka rasporijeđeno je tada po raznim lokacijama koje su pretvorene u logore”.
Enes je sa grupom od još 95 ljudi odveden u salu sportske dvorane „Partizan“, gde je još u mladosti trenirao odbojku.

“Među mučiteljima se naročito isticao jedan koji je u salu dolazio sa četiri noža, po dva u svakoj čizmi. Rekao nam je kako hoće da ima za Đurđevo ‘200 glava na svome nožu’. Jednom prilikom, podijelio nam je po komadić slanine i donio flašu vinjaka, poručivši da nam je to posljednje u životu. Potom nam je naredio da ‘oslobodimo košulje (oko vrata, op. M.M.) da nož lakše prođe’.”

Tada se dogodilo nešto što će Enes pamtiti dok god je živ.

“U prostoriju su ušla tri srpska vojnika, nikad ih do tada nijesam vidio. Sjećam se kada je jedan od njih uzviknuo: ‘Ovi će ljudi živjeti!’. Uslijedila je žestoka svađa ove trojice sa ostalim vojnicima. Čuo sam jednog od njih kako naređuje da se ‘doveze autobus’.” Tako je i bilo: posle izvesnog vremena autobus je stigao, a vojnik koji se usprotivio zločinu je, uprkos pretnjama onoga sa četiri noža, uveo u vozilo Enesa i još dvadeset osam mučenika koji su tog dana došli na red da budu pogubljeni. Spašene ljude autobus je odvezao do Bjeljine…

S obzirom da je Bjeljina bila pod kontrolom Arkanovaca, Enes i njegovi saputnici ni tu nisu mogli biti bezbedni. “Nekoliko dana skrivao sam se u kući jednog tamošnjeg policajca. No, kako je žena tog čovjeka bila pripadnica Arkanove jedinice, svakako se tu nisam mogao duže zadržati.”

Na sreću, uspeo je da se uz pomoć svog jataka prebaci ka Tuzli. Kasnije je odatle, zahvaljujući jednom svom dugogodišnjem poslovnom prijatelju, prešao u Hrvatsku gde i danas živi.

Od tog dana Enes je praktično imao samo jednu želju: da upozna svog spasioca. Prošlo je čitavih šesnaest godina dok Enesu, zahvaljujući poznatom hrvatskom voditelju Denisu Latinu, želja nije najzad ispunjena u popularnoj emisiji „Latinica“ na HRT. Tom prilikom Enes se ponovo obreo u svom rodnom gradu, prvi put otkako je preživeo strahote brčanskog konc-logora. Dirljiv susret sa Radomirom Lakićem – tako se zove Ljudina koja je onomad spasila Enesov i živote još dvadeset osam civila – odigrao se u samom centru Brčkog, u kafiću svega stotinak metara udaljenom od zloglasne fiskulturne sale.

“Taj osjećaj, zagrliti čovjeka koji ti je spasio život, stisnuti mu ruku, to se ne da riječima opisati.”

Radomir Lakić – „bosanski Oskar Šindler“, kako ga Enes zove – inače je u vreme rata bio pripadnik  Srpskog policijskog odreda iz Ugljevika, mesta oko četrdeset kilometara udaljenog od Brčkog. Saznavši u to vreme da je na stotine nedužnih civila nesrpske nacionalnosti zarobljeno na raznim lokacijama, Radomir je bio odlučan u nameri da spasi živote nevinih ljudi. Pomenutih dvadeset devet zatočenika iz fiskulturne sale među kojima je bio i Enes, nisu jedini koji Radomiru Lakiću duguju zahvalnost što su ostali živi. Ovaj hrabri i plemeniti čovek uspeo je tokom rata da spasi ukupno oko sedamdeset ljudi. Da je bar svaki grad u Bosni i Hercegovini imao tada ponekog svog Radomira Lakića…

Pažnju bi, uz Radomira, trebalo skrenuti i na ime još jednog čoveka koji je takođe mnogo učinio pri spašavanju nevinih civila. Reč je o tadašnjem načelniku policije Ugljevika, Vinku Laziću, za čiju plemenitost, slično kao i za Lakićevu, šira javnost gotovo da i ne zna.

Enes Čelosmanović, čovek koji se godinama dosledno i uporno bori da sve ove istine izađu na videlo, danas živi u Zagrebu. Njegova porodica je usled rata izgubila čak sedamnaest članova. U rodno Brčko navrati tek povremeno. “Najteže mi pada kad vidim da se brčanskim ulicama ubice danas slobodnije šetaju nego ja”, kaže rezignirano. Ni brčansko niti bh. pravosuđe nikada nije pokrenulo nijedan postupak protiv onih koji su organizovali logore i u njima mučili i ubijali civile. Enes se nudio nadležnim sudskim organima za svedoka, ali je umesto odgovora naišao na zaveru ćutanja. Još je gore prošao njegov predlog da se Radomiru Lakiću i njemu sličnim herojima oda zasluženo prizanje – dočekan je sa podsmehom. Ipak, najveća ironija, štaviše cinizam života oličen je u Spomeniku srpskim osloboditeljima, koji se danas besramno šepuri u samom centru Brčkog. U ovom gradu su tek pre par godina sahranjeni posmrtni ostaci 80 civilnih žrtava.

“Zbog čega, i pored toga što postoji dovoljno dokaza za procesuiranje zločinaca, niko od nadležnih do dana današnjeg nije prstom mrdnuo po tom pitanju”, pita se Enes. “Ekshumirano je i identifikovano oko 380 leševa, postoje svjedočenja preživjelih logoraša, ali i izjave samih srpskih vojnika.”

Čini se da odgovor nije teško naslutiti.

Ovom pričom opisan je tek delić stradanja i čudnih životnih okolnosti u kojima su se isprepletale sudbine Enesa Čelosmanovića i Radomira Lakića.

“Ubrzo nakon te Latinice na HRT-u, Radomir i ja počeli smo dobijati prijetnje. Radomir je čak morao promjeniti neke životne navike i neprekidno biti na oprezu pošto mu je život bio ugrožen. Utoliko prije što je bio prvi, ako ne i jedini srpski vojnik koji je javno, sa imenom i prezimenom, govorio o masovnim zločinima nad civilima u Brčkom. Nažalost, ne i pred zvaničnim organima s obzirom da pravosuđe nikada nije pokazalo interesovanje za ova svjedočanstva”.

Slučaj je kulminirao kada su Enes i Radomir pozvani da gostuju u programu još čuvene Opre Vinfri, a tih dana je objavljeno i da Radomir treba da dobije međunarodno priznanje kao humanista decenije, i to na predlog nevladine organizacije „Gariwo“, na čijem je čelu bila Titova unuka Svetlana Broz. Radomirovo hapšenje usledilo je nedugo nakon toga. Prema onome što je Enes nezvanično načuo, Radomiru je optužba za navodno „posedovanje ilegalne fabrike oružja negde u blizini Tuzle“ podmetnuta baš zbog toga što je „previše pričao“.

Koliko god Enesova sumnja u nameštaljku bila osnovana ili ne, svi znamo koliko se notornih zločinaca bezbrižno šeta širom naše nekad zajedničke domovine, pri čemu pojedini čak uživaju status „uglednih građana“. Da li bi onda trebalo da budemo iznenađeni mogućnošću da i jedan nevin čovek nepravedno leži u zatvoru. Uostalom, sve i da je optužba pod kojom Radomir bio osuđen tačna, Enes sebi, ali i svima nama postavlja jedno logično pitanje: “Ako je Radomir zaista i bio poslijeratni švercer oružja, da li to sme promijeniti poimanje njegovog hrabrog čina spašavanja 70 ljudskih života?”

Jedno je, međutim, sigurno: ovu priču treba shvatiti pre svega kao pohvalu ljudskosti, koja je time veća jer je ispoljena u uslovima kada ljudima vladaju zveri. U protivnom – ukoliko bi, na primer, ova priča poslužila raznim prebrojavačima krvnih zrnaca, za njihova večita razglabanja o “nama” i “njima” – bio bi to samo još jedan u neprekinutom nizu dokaza da baš ni iz čega nismo kadri da izvučemo prave pouke.

E-novine, 02.08.2010.