web analytics
Članci

VELIKI PRAŠTAJU U ratu prošao pakao dva logora ali ipak NIKOG NE MRZI i kaže: “Ljubav sve pobeđuje”. Upoznajte Nenada… (FOTO)

Nisu Nenada iznedrili i sav život mazili talasi Boke. Šibao je njega hladni vetar Konjica, pucale mu ruke od teškog rada po brdima Bosne, dok nisu došli strah, glad i rat, koji su ga zauvek odvojili od rodne grude.

“U našem kraju ti bi se pitala da li je ikada ljudska noga kročila, jer tu je toliko žrtava napravljeno da niko neće da tu kroči”, kaže Nenad, dok nam širom otvara vrata svog skromnog doma, u hladu palmi osunčane Bijele.

Zatičemo Nenada dok čeka bonacu, posle svih bura koje je u životu proživeo… Patnja, krv, mučenje, pasji život u dva logora. Rastanak s nepokretnom majkom u opkoljenom gradu, rastanak sa svim rođacima koje je imao, rastanak sa iluzijama o ljubavi među narodima, kratak je opis onoga šta je uspeo da pobedi, znojeći se dve decenije od jutra do mraka dok prodaje krofne po plažama Bijele…

Da, Nenad i njegova supruga su zahvaljujući krofnama uspeli da odgoje dvoje “zlatne” dece, studenta i srednjoškolku, koji su u životu od roditelja dobili sve, osim istine o mukama koje su prošli i koje su u njihovom domu jedina zabranjena tema.

“Nas samo ovo može spasiti ako sada dobijemo stan”, kaže Nenad dok nam objašnjava kako žive u 37 kvadrata i dodaje da se i njemu smeši nenadana sreća, pošto je na listi izbeglih koji bi uskoro trebalo da dobiju stanove tu u komšiluku, u Herceg Novom. Nenadova porodica jedna je od onih koja bi konačno trebalo da se skući zahvaljujući međunarodnom programu. Kada se to dogodi, Nenadova deca će po prvi put u životu imati svoju sobu, supruga veliku kuhinju da peče krofne, a on svoj mir, teško i mukotrpno zasluženi mir i onu bonacu o kojoj smo pričali…

Pored Nenadove, danas vam donosimo još dve nekada teške izbegličke priče, koje su imale srećan kraj. Sve se odvijaju u našem susedstvu, u Crnoj Gori…

Ali prvo – Nenad…

Priča koju objavljujemo je i svojevrsno poruka njegovoj deci – da imaju mnogo razloga da budu ponosni na svog oca…

JEDINI OSTAO U PAKLU KONJICA

“Pipni mi glavu, evo ovde…”, naginje se Nenad a ja rukom opipavam veliku kvrgu iznad uha, s leve strane…

“Tu mi je pukla lobanja, tri centimetra, kada me je kundakom u logoru udario muslimanski vojnik”, kaže Nenad dok sa strahom u očima gleda da li sin sve sluša i kaže: “Neću pred njim, on ništa ne sme da zna”.

Pamtiće Nenad ceo svoj život taj 10. maj 1992. kada je u Konjicu izbio rat, a zatekao ga je u selu, udaljenom deset kilometara, u kući sa bolesnom i nepokretnom majkom.

“Bio je ultimatum da se napusti selo. Bilo je pola Srba, pola muslimana, Hrvata kod nas nije bilo. Tada su se svi spakovali i otišli, osim desetak staraca, moje majke i mene. Imao sam tada 30 godina i ostao sam jedini muškarac u punoj snazi u selu”, brzo priča Nenad i opet pogledom proverava gde su deca, da slučajno ne čuju.

Zapratite nas na instagramu klikom na link ispod, mnogo bi nam značilo i HVALA OD SRCA:

https://www.instagram.com/official.bih.srb.hr.cg/

Konjic je, kaže, bio jedini grad koji je bio u blokadi sa svake strane, u obruču hrvatskih i bošnjačkih snaga.

Bilo je to, priča Nenad, jedino mesto u BIH gde su iz aviona bacali hranu, pakete od po 500 kilograma.

“Sećam se i sada, po dva meseca nismo hleba probali, pravili smo hleb od riže…Spasavalo nas je samo to što smo živeli na selu i imali kravu, ali sve su bili đedovi i babe, samo sam ja od mlađih ostao”, objašnjava Draganić.

Nije, kaže, učestvovao u ratu jer u Konjicu na samom početku sukoba nije ni bilo borbi. Ali teška sudbina pogodila je sve u tom području, nijedan Srbin, kaže Nenad, nije ostao nezarobljen. Svi su završili u zloglasnim logorima Čelebići i Musala.

“I žene i deca su poginuli, hrvatska i muslimanska vojska su šta su mogli tu pobili”, kaže Nenad koji je i sam ostao gotovo bez ikog svog – u logoru mu je poginuo rođeni brat, ali i ostali rođaci.

“I braću od stričeva su mi pobili, a sa majčine strane – sve pobijeno! Od petorice braće od ujaka samo je jedan ostao živ, on je sada u Beogradu. Rođenog brata nikad nisam našao, nestao je u logoru”, priča Nenad dok gubi dah.

“Zato sam i rekao, ja ne mogu o tome da pričam…”, dodaje, kao u bunilu, ali onda ipak nastavlja i govori o svojim danima u logorima.

Bio je 15. jun kada je prvi put odveden u logor, u kom je proveo 22 dana, i tačno toliko godina u času izgubio.

“Šta su mi radili? Imam tragove po celom telu. Pitali su me da li čekam Mladića, psovali mi majku…I tad me taj čovek udario kundakom, pukla mi je lobanja tri centimetra. Tada me je krv zalila”.

Usledili stalni udarci, stalna patnja, stalna glad…

“To nerado svak’ priča šta je sve preživeo”, hvata se za glavu i nastavlja…Seća se kao da je danas i tog 6. avgusta 1993. godine kada ga ponovo zarobljavaju, i ne puštaju, sve do 19. avgusta.

“Na Preobraženje su me pustili i rekli – pusti ga da se pati. Rekli su to jer su znali da se moj brat nikada iz logora nije vratio”.

I patio se, to bi retko ko mogao da preživi…

Nenadova majka je ostala sama u kući, a zahvaljujući njegovoj strini, takođe starici koja je ostala u selu, ona je uspela da preživi dok ga nisu pustili iz logora. “Kad su me puštali, rekli su: Pustite ga, biće mu gore kod kuće…”, sve brže i brže priča Nenad.

Ali, ni kada se vratio izmučen kući, ništa lepo ga nije čekalo.

Nenadova majka 1994. godine doživljava drugi moždani udar i 42 dana živi u komi, bez infuzije, bez lekova, bez ičeg što je neophodno za lečenje.

“Samo joj još možeš dati kašiku mleka, samo ja sam s njom u kući. Da možeš bar kupiti deterdžent, sapun, da je opereš…”, priča kao da se vraća u tu 1994. godinu Nenad.

Agonija se okončava tragedijom – 12. maja iste godine, Nenadova majka umire.

Uskoro dolazi i prelomni trenutak zahvaljujući kom je ovaj namučeni, hrabri čovek i danas živ.

(mondo.rs)

Ako želite, podijelite ovaj članak na fejsbuk, klikom ispod: