SRPKINJA POTRESLA REGION: “A sad, dragi moji Srbi, pogledajmo ka Zagrebu, Sarajevu i Podgorici i ugledajmo ljubav i saosećanje tih divnih ljudi prema nama.”
“Duša me boli, srce mi se cepa za decom koja su stradala na Vračaru i za omladinom koja je stradala u Mladenovcu. Plakala sam zadnjih dana kao i mnogi što su. U moru ružnih stvari koje su nam se dešavale ovih dana zbog kojih je tugovala cela Srbija ali i region, videla sam nešto i pozitivno u svemu tome. Nisam imala snage da o tome pišem ranije, nije da i sad imam neku snagu, ali želim, želim da kažem što mi je na duši. Neverovatna je stvar kako nevolja ili tragedija može da ujedini ljude. Neverovatno je kako takve stvari probude osećaj ljudskosti u ljudima a kada je stanje redovno, redovno jedni drugima prebacujemo razne stvari. Srce mi se cepalo za stradalom omladinom ali kada sam videla pijetet i počast koju su odali Zagreb, Podgorica, Sarajevo i drugi prema našoj deci, nisam mogla a da ne zaplačem još više i da mi se srce još više stegne. Čudan je to osećaj, pomešan, nedefinisan. Zar države s kojim se sporimo, a prvenstveno mislim na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu i njihove prestonice Zagreb i Sarajevo, odaju počast našoj tragično stradaloj mladosti a svo vreme nas političari ubeđuju kako su nam to neprijatelji. Nije zbog naše tragedije, skoro nikako, plakao svet. Plakali su naši prvi susedi. Naše suze su bile pomešane s njihovim. Jedino smo u njima videli i iz prve ruke osetili solidarnost koja nam je nasušno trebala od nekoga. I ne, u ovim situacijama nema lažnih suza i lažnih počasti. Sarajevo, Podgorica i Zagreb verovatno nikada iskrenije nisu zaplakali zbog naše tragedije kao što su plakali sa nama ovih dana. Najlakše je ali ne i najpametnije da za neke naše neuspehe već decenijama optužujemo prve susede. Rat? Pa, rat je bio i rat je prošao. Nećemo, pobogu, ceo vek o tome da diskutujemo i da se samo oko toga vrtimo. O tome neka polemišu i presuđuju sudovi. Valja nam živeti a valja nam nekada i mreti a u narodu je poznato da ne valja mreti zavađen sa komšijama. Lično sam ubeđena da je svako od nas najviše sam sebi kriv za svoj neuspeh u nečemu. A sad, dragi moji Srbi, pogledajmo ka Zagrebu, Sarajevu i Podgorici i ugledajmo ljubav i saosećanje tih divnih ljudi prema nama. Gledajmo ih i uverimo se koliko su ti ljudi, zapravo, divni. Ne treba nam verodostojniji dokaz od toga. Dragi Zagrebe, drago Sarajevo, draga Podgorice i dragi gradovi širom regije koji ste podelili sa nama našu bol i muku, jedno veliko HVALA. Hvala vam što ste nam pružili svoje ruke i rame za plakanje. Hvala vam što ste nam vašim gestom pokazali da nismo sami i da na vas uvek možemo računati. Dao Bog zdravlja i sreće, pa da mi vama lep gest vratimo u miru, sreći i zdravlju i da nikad ne osetite tragediju kao mi što smo. Dragi moji Srbi, ne smemo ostati nemi. Ne smemo ovo da zaboravimo. I pored burne prošlosti koje smo imali s Hrvatima i Bosancima, oni su nam iskazali najveće saosećanje i poštovanje koje može da se iskaže. Uz sve to, Bosna i Crna Gora su proglasile i Dane žalosti u svojim državama. Hej, nije to mala stvar! Rekla sam što sam rekla, napisala sam što sam napisala, bilo je od srca i uz mnogo suza i emocija. Dugo mi je trebalo napisati ovaj tekst jer dok sam kucala, svako malo sam morala stati zbog suznih očiju. Ljubav za Hrvatsku, Bosnu i Crnu Goru od uplakane Srpkinje!”
Ivana Lj.