web analytics
Članci

SRPKINJA I ALBANKA NAJBOLJE DRUGARICE Igre bez granica u etnički podeljenom gradu Mitrovica (FOTO)

Devojčice Nikolina Aleksić i Nina Abraši (Abrashi) najbolje su drugarice koje stanuju u multietničkom naselju „Tri solitera“ u Severnoj Mitrovici, gradu na Kosovu u kom živi većinsko srpsko stanovništvo.

Ovaj deo grada nalazi se duž reke Ibar, u neposrednoj blizini glavnog mosta, koji grad deli na severni i južni, gde uglavnom živi albansko stanovništvo. Za njih dve razlike ne postoje i sve su premostive, pa i one jezičke, jer jedna drugu svakodnevno uče albanski i srpski.

“Moja najbolja drugarica je Nikolina. Ona govori srpski i ja je razumem. Ja govorim albanski i ona me razume”, kaže Nina Abraši i priča kako svakodnevno voze bicikl i trotinet, i igraju se zajedno.

Žamor dece, smeh, radost i muzika sa zvučnika odjekuju svakodnevno ispred „Tri solitera“.

Ova deca su pored telefona i kompjutera izabrali igre na otvorenom, sport i druženje.

Zamolio bih vas da nas zapratite na instagramu klikom na link ispod, mnogo bi nam značilo i HVALA OD SRCA:

https://www.instagram.com/official.bih.srb.hr.cg/

Povod za svakodnevna okupljanja bio je obeležavanje Dana deteta 1. juna, kada je Ninina mama, Valjbone Baruti Abraši, inače učiteljica u osnovnoj školi “Bedri Đinaj” (Gjinaj) u južnom delu Mitrovice odlučila je da pozove svu decu na zajedničko druženje uz muziku i igru.

Kaže da ove godine sa svojim đacima zbog situacije sa korona virusom nije mogla da obeleži dan posvećen deci, pa je odlučila da to učini sa decom iz solitera u kom stanuje. Došla je na ideju da se proslavi koju su organizovali, pridruže sva deca, uz internacionalnu muziku i na engleskom, koji govori većina, a u nastavku su puštali i tradicionalne albanske i srpske pesme.

Baka Vera i mama Valjbone Baruti Abraši

U razgovoru za Radio Sloodna Evropa (RSE) Valjbone ističe da se deca inače igraju svakog dana zajedno i da uglavnom komuniciraju na engleskom, ali da ima i onih koja znaju oba jezika. Kaže da su njena petogodišnja ćerka Nina i drugarica Nikolina najbolji primer za to, što potvrđuje i Nikolinina baka Vera, koja kaže da je njena unuka družeći se sa Ninom savladala delom i albanski jezik.

Dobrosusedske i prijateljske odnose gaje iporodice Aleksić i Abraši.

„Mi smo kupili stan pre tri godine, sa juga smo došli ovde. Bilo šta je bilo, najbolja komšinice su mi Vera i Adrijana. Prva mi je Adrijana, koja priča albanski dobro, kad smo se upoznale rekla je da želi da nam se ćerke druže i nauči albanski. Deca su tako i počela, i sad govore obe. Bolje da pričaju svojim jezicima, nego engleski. Moja devojčica od pet godina prevodi nekad starijoj deci“, kaže ona.

Žmurke, basket, vožnja bicikala, trotineta, takmičenje u različitim kvizovima, kojima podstiču učenje jezika onog drugog, samo su neke od igara kojima ispunjavaju svoje dane.

„Stvarno se lepo igraju. Tri godine smo tu, kupili u isto vreme stan, družimo se, posećujemo, slavimo rođendane, ne bih je zamenila za dosta njih“, kaže Nikolinina baka Vera o svojoj prijateljici Valjboni.

Oko tridesetoro dece se svakodnevno druži i jedni drugima pozajmljuju bicikle, trotinete, dele slatkiše. Valjbonin suprug je sproveo vodu ispred zgrade, kako deca ne bi morala da idu u stanove i penju na osmi ili deveti sprat samo zbog vode za piće.

Anes (14) dečak je bošnjačke nacionalnosti i kaže da razlike među decom ne postoje, ali da međusobno komuniciraju na engleskom jeziku. Dodaje da nivo znanja nije jednak, posebno što ima i dosta dece mlađeg uzrasta, i da bi idealno bilo da govore i jedni i drugi oba jezika.

Deca se svakodnevno igraju, ali uglavnom komuniciraju na engleskom jeziku

Za sebe kaže da zna dosta albanskih reči, ali da se bez obzira na jezičke barijere sporazumevaju, jer im za košarku, fudbal, žmurke i ostale društvene igre znanje jezika nije neophodno.

„Meni su svi ljudi jednaki bez obzira na nacionalnost, veru, boju kože, materijalno stanje i osuđujem kada neko gleda na to koje si nacionalnosti. Za mene su svi ljudi jednaki, svaku osobu smatram jednakom, i tome su me roditelji naučili i rekli da nikad ne bi trebalo da se gleda po veri, jer to je nešto sveto. Posebno jer smo deca ne bi trebalo da se oko toga svađamo i o tome raspravljamo“, kaže Anes.

Ova deca se raduju svim praznicima i zajedno ih proslavljaju.

„Kad je bio Uskrs nama deca pravoslavne veroispovesti donesu ofarbana jaja, a kada je Bajram mi iznesemo bombone, i ostale slatkiše“, priča Anes i dodaje je to sasvim normalno i da su sva deca tako vaspitana s obzirom na to žive u sredini gde se slave svi praznici.

Sa njim se slaže i desetogodišnja Teodora, koja kaže da je prisustvovala zajedničkoj žurci gde su se zajedno igrali i slušali muziku.

Sumeja Ibrahimi kaže da se lepo igraju, i da se malo razumeju i na svojim maternjim jezicima.

„Kada se igramo, ja uživam. Samo komuniciramo na engleskom, ali ja bih više volela da govorim srpski da se bolje razumemo”, kaže ona.

U vreme pandemije korona virusa, kada su nastavu pratili online putem iz svojih stanova ili putem tv programa, a kretanje bilo ograničeno, druženje ove dece je učvršćeno, jer su više vremena provodili zajedno, što ranije nije bilo moguće, budući da deca albanske naiconalnosti školu pohađaju u Južnoj, a deca srpske u Severnoj Mitrovici.

Mitrovica, na severu Kosova, nakon rata 1999. postala je etnički podeljeni grad. Danas je ima dve opštine – Južna i Severna Mitrovica. Grad deli reka Ibar, a glavni ibarski most i dalje je zatvoren za saobraćaj.

Za razliku od posleratnog perioda, poslednjih godina kretanje građana između juga i severa je učestalo, uglavnom zbog trgovine.

(slobodnaevropa.org)