Neverovatna priča o Srpkinji Jelisaveti i Albancu Luku koji su se upoznali i venčali u logoru! (FOTO)
Predanje kaže da je Jelisavetu i Lukaja u logoru upoznao novinar i književnik Grigorije Božović, koji je Lukaja poznavao još iz Kosovske Mitrovice. U logoru je bio i Božovićev otac, ugledni pravoslavni sveštenik, u baraci sa još šezdeset zatočenih srpskih sveštenika, kako svedoči veliki prijatelj Srba, Arčibald Rajs.
Na tom neljudskom mestu, gde je bilo zatočeno petnaest hiljada uglednih Srba, sreli su se, kako bi rekla Hana Arent, „ljudi u mračnim vremenima”. Jelisaveta je bila smeštena u logorskoj baraci, sa još petnaest mladih Srpkinja; imala je krevet kraj prozora, kroz koji je noćima gledala u nebo i molila se.
Jelisaveta i Luk zaljubili su se i venčali u logoru. Vest o velikoj ljubavi između poznate Srpkinje i poznatog Albanca prostrujala je logorom kao uragan. Njihovo venčanje, kako su kazivale devojke koje su stanovale u istoj baraci sa njom, bila je prava senzacija u logoru, zaštitni znak logora, znak nade da je sloboda blizu. Godine 1917, u logoru se rodila i njihova plavokosa devojčica tršave kose, Lucija Lukaj. Imala je 39 godina kada je odlučila da rodi devojčicu, što je u to vreme, i u tim uslovima, bila gotovo nemoguća misija… Napustiće logor početkom 1918. na intervenciju Lukajevog ujaka, biskupa iz Trsta.
Po izlasku iz logora, Jelisaveta i Luk žive u Beogradu kod njene majke, koja joj nikada nije oprostila što se udala za Albanca, a zatim zbog bolesti Lucije odlaze na more, u Skadar, mesto porekla njegove porodice i mesto Lukajevih političkih aktivnosti. Po dolasku u Skadar, Lukaj i Jelisaveta našli su se u vrtlogu građanskog rata u Albaniji. Оna čvrsto uz svog muža učestvuje sa njim u borbama. U Skadru upoznajemo njeno novo lice, Jelisavetu Načić kao ratnicu. Poneo ih je plamen revolucije, revoluciona krv u njima je razbuktala sva ljubavna i patriotska osećanja.
Bore se za jedinstvo srpskog i albanskog naroda, boreći se tako i za svoj brak, dom, potomstvo. Luk Lukaj učestvovao je u Mirovnoj konferenciji u Parizu. Imao je iste političke ideje i snove kao i Jelisaveta. Bio je za Balkanski savez, za Jugoslaviju, za nezavisnu Albaniju. Dvoje revolucionara i bivših političkih zatvorenika, slažu se da zajednici Južnih Slovena treba priključiti i Albaniju. Pregovaraju o tome sa Nikolom Pašićem i Esad Pašom Toptanijem. Pre sto godina, zagovarali su ideju – Balkan balkanskim narodima, koja danas biva ponovo aktuelna.
Kasnije, iz političkih razloga, bračni par Lukaj prelazi u Jugoslaviju. Nastanjuju se u Dubrovniku, u stanu u Bunićevoj poljani 1, pored katedrale na Stradunu, gde ostaju do kraja svojih života. Luk Lukaj nikada se više nije bavio politikom. Kao poliglota bavio se prevođenjem, a napisao je i prvi srpsko–albanski rečnik, koji je objavljen u Beogradu 1935. godine.
Po čemu je bila poznata Jelisaveta?
Njene najznačajnije građevine su: škola kralj Petar I, kraj Saborne crkve (1906), koja i danas izgleda raskošno – imala je samo 25 godina kada ju je projektovala. Njena dela su i zelene barokne stepenice preko puta Francuske ambasade (1903), mnoge privatne kuće, čuvena kuća Marka Markovića (1904), prva bolnica za tuberkolozne u Srbiji (1912), prvi kolektivni stanovi na Balkanu, kraj Bajlonijeve pijace (1911), prva fabrika cigala u Prokopu, piše Danas.
Dalje, ona projektuje crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu i Crkvu u Štimlju na Kosovu, posvećenu kosovskim junacima. Takođe, uređuje Terazije (1911) i sarađuje sa Ivanom Meštrovićem na izgradnji Pobednika i terazijske fontane. Jedan projekat izgrađen na Terazijama (1913), slavoluk u čast srpskih ratnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova, na kome je pisalo: „Nisu svi Srbi oslobođeni”, promeniće potpuno njen život. Kao poznatu patriotkinju, po okupaciji Srbije, Austrijanci su je prognali u logor Nežider, rezervisan za srpsku elitu.
Ko je bio Luk?
Luk Lukaj je imao je zanimljivu biografiju. Neobično je da se, kao Albanac, austrijski službenik u Kosovskoj Mitrovici, školski inspektor, našao u logoru Nežider, rezervisanom za srpsku elitu. Imao je korektne odnose sa Srbima. Školovao se u Beču, u čemu mu je pomogao njegov ujak, biskup iz Trsta, na molbu njegove majke, koja je živela u Skoplju posle smrti njegovog oca, bogatog trgovca vunom i ovcama, poreklom iz Skadra.
U Beču je završio gimnaziju i filološki fakultet. Još kao gimnazijalac odao se politici, borio se protiv Turaka, Italijana, za slobodnu Albaniju. Bio je više puta proganjan od Turaka, hapšen i ranjavan, što mu je i trajno narušilo zdravlje. Zalagao se za nezavisnost Albanie. Posle očeve smrti, nasledio je brojna imanja u Albaniji pod osmanskom vlašću, zahvaljujući kojima se izdržavao čitavog života. Prema pisanju arhitekte Ivana Glavinića, Luk Lukaj je bio beg i vrlo bogat čovek.